Амфитеатар “Ранко Радовић” на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду 17. марта угостио је необичну изложбу ауторке Јелене Атанацковић-Јеличић и ауторског тима студената у саставу Станислав Гргић, Емир Хаџиахметовић, Бојана Мишкељин, Ивана Мишкељин и Марко Тодоров, а у оквиру пројекта “Србија: моја архитектура”. Ова изложба само је део пројекта под називом “Србија: мој случај” који је окупио четири млада успешна професионалца из области музике, спорта, архитектуре и новинарства у Србији.

Пројекат “Србија: мој случај” је наставак истраживања које је Британски савет спровео у јулу и августу прошле године, а с циљем да истражи мишљења, потребе и вредности младих стручњака у Европи и Северној Америци.

Ауторка изложбе, најмлађи доктор архитектуре у Војводини Јелена Атанацковић-Јеличић, објаснила је да се пројекат “Србија: моја архитектура” бави питањима одрживог развоја у грађеној средини и да су га чиниле три фазе: у првој су одржане две радионице, на ФТН-у и на Архитектонском факултету у Скопљу, а уследиле су две видео-конференције новосадског и скопског тима, који је предводио асистент Слободан Вилевски. Родила се идеја да на задату тему одрживог развоја испројектују нешто преносиво.

- Пројекат смо назвали “Кутија”, а изложили смо концепције које би представљале микросветове две националне културе- објашњава Јелена.- Занимљиво је да су нам приступи били дијаметрално супротни. Они су поставили павиљон направљен од старих прозора, а ми сми кренули из микронивоа.

Наш пројекат састоји се од дрвеног модела кутије и видео-презентације. Био је изложен у Београду у галерији “Магацин”, затим смо изложбу пренели и у Нови Сад, што је чинило трећу фазу. Ускоро с колегама из Скопља треба да се нађемо на видео-конференцији где ћемо разменити искуства о презентацијама. На крају, почетком маја, у оквиру “Дизајн вика” у Београду, одржаће се и промоција књиге Британског савета “Србија: мој случај” која ће окупити све учеснике.

Назив “Кутија” дошао је, по Јелениним речима, као потреба да се прикаже и наша историја и оно што нас окружује.

– Изабрали смо коцку, као најједноставнију геометријску форму, али да садржај буде комплексан. Онда смо схватили да коцка која има садржај престаје да буде само геометријско тело, већ постаје кутија. Материјал је такође одабран у складу с темом одрживог развоја, тако да је избор пао на орахово дрво, као један од ретких обновљивих ресурса међу грађевинским материјалима. С друге стране, орах је заступљен у нашој култури и традицији, али и у словенској и европској митологији, а случајеви су симболично приказани у облику дашчица које чине форму кутије. Једна од њих је покретна и садржи шифру којом се на компјутеру покреће презентација фотографија – објашњава Јелена.

За Јелену је позив представника Британског савета да учествује у пројекту "Србија: мој случај" био изазов јер је идеја била да се покаже нека оптимистична слика Србије.

- Такође, заинтересовало ме је и то што је у пројекат било могуће укључити и студенте. Мислим да су овакви пројекти веома важни и добро је да их има све више, јер постоји потреба за научном и културном разменом с другим срединама. Тиме се подиже ниво културе и комуникације, а најважније је да се неки позитиван потенцијал у овој средини развија и презентује. С друге стране, студенти су веома заинтересовани за учешће у готово свим пројектима, посебно оним који излазе из прописаних оквира јер тако могу да се у потпуности покажу – каже Јелена.

Што се тиче задате теме “одрживи развој”, Јелена објашњава да су овим пројектом заправо хтели да покажу колико је могуће то изразити речником архитектуре.

– Хтели смо да покажемо колико је могуће континуално се развијати, а да тај развој иде у позитивном смеру. Прва помисао на одрживи развој, што се архитектуре тиче, биле би фото-напонске ћелије или колектори и “паметне куће” и слични системи, али ми смо хтели да кажемо нешто о нашем друштву, да, колико се појединац развија, у тој мери може и цело друштво. На тај начин и фотографијама приказаним на презентацији хтели смо да покажемо да постоји свакодневица и стварност која је лепа, а коју често и не примећујемо, и да је то заправо “одрживи развој”. Да позитивну енергију пренесемо и на окружење у којем живимо и тако допринесемо напретку – каже Јелена Атанацковић-Јеличић.

У пројекту "Србија: мој случај" учествовали су и Аклександра Ковач, која је у у оквиру теме "Србија: моја музика" понудила одговоре на питање "Како да се успешно бавите музиком у Србији?", затим Вања Удовичић на тему "Србија: моја утакмица" – "Спорт као средство креирања имиџа земље" и Бранкица Станковић, филмом "Србија: моја камера", у којем се бави истраживачким новинарством. Сва четири рада, укључујући и рад Јелене Атанацковић-Јеличић, биће обједињена у књизи "Србија: мој случај" коју припрема Британски савет.

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo
Reddit  StumbleUpon  MySpace  Live Spaces