За 118,6 милиона евра, уз трошкове ПДВ-а и камату ЕБРД од баснословних 50 милиона евра, могла су да се направе три моста, тврде стручњаци. Посао је сервиран странцима и искључио домаће градитеље, тврди професор Љубивоје Костић.

Тендер за изградњу моста на Ади, поред проблема са конкурсом за идејно решење, о чему је Глас јуче писао, прошао је јако лоше по домаће фирме због услова које је поставила Европска банка за обнову и развој (ЕБРД).

Услови конкурса могли су да буду другачији, а у том случају мост би био много јефтинији и могла би да граде домаћа предузећа, док ће сада морати да се задовоље подизвођачким пословима, каже за Глас професор и грађевински конструктор Љубивоје Костић. Избор пилона с косим кабловима за идејно решење, потпуно је нерационално и небезбедно, али и значајно скупље.

Према проценама појединих стручњака, Град је могао да за поменутих 118,6 милиона евра уз трошкове ПДВ-а и камату ЕБРД од баснословних 50 милиона евра направи три моста. Надлежни су као разлоге за избор пилона напомињали да мост преко Аде, поред функционалне намене, мора да буде симбол града. Међутим, питање је да ли је у тренутној ситуацији када на улицама влада саобраћајни колапс битније правити симол града, или решити горуће проблеме саобраћаја.

Наиме, после претквалификационог тендера, у конкуренцији за изградњу моста били су хрватски „Конструктор“, француски „Bug travo construct“ са немачким „Мaks folgom“, аустријски „Shtrabag“, руски „Мостотрест“, аустријски „Por tehnobau“ и италијански „Grandi lavori finkosit“.


Без шансе за младе стручњаке

Постављени услови већ на старту од достављених 11 идејних решења искључили су Грађевински факултет Универзитета у Београду, као и „Мост пројект“ из Београда. Како тврди Костић, многе фирме због невероватних услова нису ни хтеле да се прихвате посла.

- Оваква политика не дозвољава младим стручњацима и мањим фирмама да се укључе у пројектовање Београд. За идејно решење неопходан је огроман рад и велика улагања. Опште је познато да из великих фирми ни не долазе идеје. Зато и постоје конкурси који новим снагама дају слободу да се докажу. Ипак, због лошије економске ситуације у земљи велики број идеја нисмо ни видели, јер су ретки они којима се исплати да без било какве сигурности улазе у овакве послове - објашњава Костић.

Како се велики број фирми касније искључио из трке посао је добио „Por“ који је са пола милиона евра јефтинијом понудом прескочио, такође аустријски „Shtrabag“.

Љубивоје Костић сматра да су услови које је поставила ЕБРД, а које су надлежни из Скупштине града прихватили, били немогући за домаће фирме.

- Један од услова је био да је извођач у последњих 10 година направио бар три таква моста што је апсолутно невероватно и потпуно неприхватљиво. Посао је буквално обезбеђен странцима с обзиром на то да ниједна наша фирма због санкција и ситуације у земљи није ни имала прилику да гради тако озбиљне мостове, за које са друге стране ни немамо довољно новца, па морамо да узимамо кредите - уверава Костић.

Иако је овај услов био довољан да домаће фирме буду искључене из посла, преостали услови такође представљају жеље, које наше компаније нису у могућности да испуне. Први услов је био да извођач радова има обрт средстава од 200 милиона евра у последњих пет година.

Затим да је у последњих 10 година пројектовао и градио мостове са пилонима и косим кабловима. Обавеза коју је прописала ЕБРД била је и да извођач мора да докаже да је био водећи партнер у неком од партнерских послова са другим фирмама, као и да је у стању да самостално уради половину уговорених радова. Извођач је такође морао да има на располагању ликвидна средства, неоптерећену имовину и да на четири месеца положи 12 милиона евра гаранције.

- Последњи услов био је да фирма која добије посао буде технички оспособљена, а једина домаћа фирма која испуњава овај услов је „Мостоградња“. Међутим, све остале захтеве потпуно је немогуће да оствари наша фирма. Од самог почетка све је изгледа као да се намерно тражи извођач из иностранства. Да су прихваћене и друге идеје, при конкурсу за идејно решење, мост би био много јефтинији и било би изводљивије да нека наша фирма буде главни извођач. Овако ће морати да се задовоље подизвођачким пословима - истиче Костић.