Много се одужила "ова наша транзиција", све више младих би да се ухлеби »"преко гране", али није то једноставно као некад: узмеш пасош, добијеш посао преко Тржишта рада, све званично, и путујеш. Данас су главни ослонац агенције које регрутују раднике из Србије, или посредници, који често скину кајмак са зараде оних којима су "обезбедили" намештење.

– Претраживао сам Интернет и нашао једну фирму из Хрватске која обезбеђује посао на бродовима за крстарење по "америчким" морима. Постоје и две сличне у Београду, али сам се одлучио за ову јер сам разговарао с момцима које су ангажовали Загрепчани. Пријавио сам се, и на разговору, с обзиром на то да имам нека искуства с веб-дизајном, прихватио да будем фотограф на броду – прича Апатинац Миодраг Крајновић, који је годинама безуспешно тражио посао са завршеном Вишом пословном школом па је на крају дигао руке од Србије. Она је од њега, изгледа, много раније.

У Загребу је прошао дводневни курс фотографије, купио профи апарат, наравно од својих пара, као и карту за Мајами, где је имао још недељу дана тренинга, а после тога је "свој" брод чекао још недељу дана. Пре одласка, на интервјуу су тражили и знање енглеског, али се изненадио због тога што њихови језички захтеви нису били баш превише велики.

– Кад сам се укрцао на лађу с 800 чланова посаде и 2.500 путника и кад смо кренули на четвородневно крстарење, нисам знао шта ме све очекује, осим да на брод никад нису послали почетника, јуниора, који одмах треба да обавља све послове – прича Крајновић.

 – Било је тешко, јер нико нема времена да ти нешто покаже или објасни, па сам морао да се сналазим. Чим је прошло прво и друго крстерење, било је већ лакше, поготово јер сам схватио хијерархију која је иста као у војсци.

Посао му је био да слика путнике, када улазе и излазе с брода, ручају или вечерају, док се забављају или купају. После долази на ред израда и, извесно, најтежи део –продаја фотографија. А од њега је зависила зарада. Све у свему, по 12 до 14 сати рада, и тако свакодневно.

– За пет месеци, колико сам провео на броду, израдио сам 100.000 фотографија и зарадио далеко више од осталих. Али заиста сам се трудио да све урадим најбоље што могу. За месец дана исплатио сам фотоапарат и униформу коју сам носио по палуби. Ни она није џабе. Све је било добро док ми се једног дана није укочила рука да више нисам могао ни фотоапарат да држим. Мучио сам се неколико дана и тад су ме надређени послали на лечење у Мајами. Био сам тамо недељу дана и успео да упознам град. Међутим, због дужине лечења послали су ме кући, а потом више нису желели да ме ангажују, бојећи се да се повреда не понови и да ћу их тужити. Штета, јер ми је недостајао још који месец да би скупио нешто више новца. Нисам разочаран. Стечено искуство је незамењиво. Упознао сам многе људе, нове крајеве, посетио Бахаме и разочарао се колико су људи на тим острвима сиромашни, јер од туризма немају ништа – објашњава Крајновић.

Одлука компаније да га више не ангажује није га превише депримирала. Припрема се да почетком априла отпутује у Доминиканску Републику, где ће се посветити својој другој великој љубави, роњењу и спојити је с првом – фотографијом. У Доминикани га чека семинар за инструктора роњења, а потом и посао. Дакле, још један велики изазов.

– Немам алтернативу, или је бар не видим. Не могу да радим посао на којем немам шансе да напредујем. У иностранству је много лакше. Почнеш с дна, али залагањем можеш да напредујеш и више зарадиш. Не знам докле ћу овако, али знам сигурно да бих се целог живота кајао да нисам покушао и доказао себи да могу у оном што радим бити најбољи – резимира Миодраг.

Ипак, има и планове за повратак у земљу. Жели да једног дана отвори фотографску радњу у Београду и снима венчања, што је први пут радио на крстарењу америчким морима и на Бахамима, кад му је 50 људи здушно пљескало, јер се, да би добио необичне слике, попео и на дрво.