Почетак 55. београдског фестивала документарног и краткометражног филма протиче у знаку Марка Бабца, овогодишњег добитника награде за животно дело. Професор Бабац је монтажер, педагог чији су студенти уважени аутори, оснивач катедре за монтажу на Факултету драмских уметности у Београду, сценариста, редитељ, сниматељ, документариста, историчар, теоретичар и још много тога.

Jедном речју, Бабац је аутор за сваки сегмент седме уметности, уметник који је из свих углова сагледао филм.

„Најважнији циљ уметника је настанак новог филмског језика кроз стваралачку праксу. Стварање новог таласа није ствар једног уметника. За то је потреба генерација њих који желе слично или исто. Уметници су дужни да непрекидно истражују нова средства и идеје. Нису важне теме њихових филмова, већ да настоје да буду другачији и да делују другачије”, сматра проф. Бабац.

Марко Бабац је рођен у Земуну 9. марта 1935. године, а дипломирао је на Медицинском факултету 1962. године. Међутим, живот је посветио филму, што чини и сада са подједнаком страшћу.

Један је од оснивача Кино клуба „Београд”, режирао је три играна филма „Капи, воде, ратници”, „Ко пуца, отвориће му се” и „Град” 1963. године, у корежији са Војиславом Ракоњцем и Живојином Павловићем, једини судски забрањен филм у СФРЈ, који је приказан тек 1990. године.

Професор Бабац је дуго радио на ТВ Београд и ТВ Сарајево, а није запоставио педагошки рад на београдском ФДУ и академији у Новом Саду где и данас предаје. Активно је популарисао филмску уметност, објавио три популарне књиге за љубитеље филма, као и многобројне уџбенике и студије из којих и данас уче студенти филмских школа у земљи и свету. Приредио је две књиге теоријских есеја Славка Воркапића о природи филма и филмском језику и један је од врсних познавалаца рада нашег истакнутог теоретичара, о коме говори с дивљењем:

– Воркапића сам први пут видео на пројекцији његових филмова и секвенци у препуној сали Кинотеке 1952. године. Више се није сећао матерњег језика, а преводио је један студент филмске режије. Те вечери је представљен као истакнути холивудски стваралац, монтажер и професор филма. Изненадило ме је што говори о филмовима и укратко их коментарише уочи пројекције. За мене је то било ново искуство. Тек касније сам схватио да се радило о специфичном методу врсног педагога филма. То вече је било једно од пресудних момената у мом животу, који су ме дефинитивно определили филму – сећа се Бабац који је тада имао 17 година, а којем сада Фестивал кратког метра посвећује монографију „Моја слика о филму као сну”.

Марко Бабац је и данас оптимиста по питању опстанка филмске уметности и биоскопа. „Да ли је филм уметност зависи од тога у чијим је рукама. Ако је у рукама људи који се поводе за зарадом, онда се стварају дела која у себи имају најмање праве уметности. Међутим, филм може да буде права уметност. Ниједна уметност није толико дубоко продрла у људе. Плодове филма прождире свет, не својом утробом, већ пожудним, гладним очима.