Путовање преко границе многим нишким студентима је сан, који остаје недосањан чак и када им се нуди готово џабе путем академске размене са страним колегама. Други су скокнули тек до Охрида или Будве, а трећима су странице пасоша празне као индекс бруцоша.
Четврти ни немају пасош, објашњавајући да припадају „генерацији X“ из деведесетих, која није имала шансу да путује.

Дугогодишња изолација бивше Југославије је оставила трага јер садашњи студенти немају навику и потребу да путују у друге земље да виде како тамо живе и раде њихови вршњаци. Милош Бошковић, председник удружења студената EESTEC са Електронског факултета у Нишу, каже да је у протеклих пет година стотинак будућих електроинжењера било на разменама у неколико европских земаља - у Немачкој, Шпанији, Италији, Грчкој...

- Никад нећу заборавити мој боравак у Мадриду од 3. до 9. марта. Било је фантастично што сам био у прилици да се дружим са колегама из Естоније, Немачке, Словеније, Мађарске, Бугарске...
Боравили смо на Универзитету у Мадриду. Тамо сам видео да све што се каже студентима, то се и оствари. Професори су од речи - прича Ненад Манчевић, студент Електронског факултета.

Председник EESTEC-а истиче да студенти електронике стално могу да иду на размене, али да мали број то жели.
Студенти Универзитета у Нишу нису много заинтересовани за одлазак у иностранство.

Чак и кад им се нуди бесплатан боравак у виду студентских размена, они су незаинтересовани и врло апатични.

- Ево, крајем маја имамо понуду за размену у Загребу, али нико од студената са Електронског факултета не жели да иде. Послао сам преко 700 мејлова и нико од колега није одговорио потврдно. Све је плаћено, само треба да плате карту до Загреба. То и није нека висока цена.

Чак сам убеђен да материјални моменат није пресудан. Једноставно, нико не жели да се покрене. Њима је довољно да оду у Грчку на летовање - прича Милош.

Он додаје да професори не утичу на своје студенте да путују.
- Нико не брине ни о чему. Студирање није само бубање и учење. Студентски живот су и дружење, журке, путовање интереил картом, сретање са студентима других нација, раса...

Наравно, потребно је познавање енглеског језика. Међутим, многи студенти добро познају енглески, али не желе да иду на студентске размене - каже Милош.

Међутим, многи припадници „генерације x“, која је стасавала деведесетих година, ни немају пасош, уз горку констатацију „да им не треба“.

- У време када је требало да идем на матурску екскурзију у иностранство беснео је рат, а кућни буџет био је танак. Касније је на реду био одлазак у војску. А прилика за путовање није ми се више указивала, па због тога немам ни пасош - каже Александар Стојадиновић, студент Електронског факултета.

Ипак, студенткињу Јелену Савић не напушта сан о прескакању тешког граничног камена с натписом Србија.

- Решила сам да моје прво путовање у иностранство буде у Италију или Енглеску. Желим да усавршим енглески и да учим италијански језик. Интернет никада не може да замени упознавање једне културе на лицу места - каже ова студенткиња финансијског менаџмента.

Бројна је и група студената који су путовали само у најближе земље, Бугарску, Македонију...
- Била сам у Македонији, Црној Гори, Босни... и то се важи као пут у иностранство - каже кроз шалу Јелена Илић, апсолвент психологије.


Српкиње су најлепше

- Електроника је, у принципу, мушки факултет. Немамо много колегиница. У Мадриду је била колегиница из Естоније, која је прелепа, плава девојка. Шпањолке су лепе, али ни из далека нису лепе као наше девојке.

Кад прођете главном улицом у Нишу, можете да сретнете толико лепих девојака, да је то просто невероватно - кроз смех прича Ненад Манчевић.

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo  Reddit  StumbleUpon
MySpace  Live Spaces