Српски у сто лекција :: Инфо

08.05.2008.

Српски у сто лекција

Нови роман нашег младог писца Александра Југовића „Српски у сто лекција” објавила је београдска издавачка кућа „Филип Вишњић”, у реномираној библиотеци „Албатрос”, која је однедавно добила и нови графички изглед. Иначе, Југовићу је ово трећи роман, поред „Дисхармоније” и „Три рога месеца”, који су такође објављени у „Филипу Вишњићу”.

Уредник издања Младен Весковић нагласио је да се и у новој Југовићевој књизи уочава његов песнички осећај за језик, као и начин писања који не тежи да се допадне духу времена.
Међутим, наслов романа на први поглед може да збуни, јер пре упућује на уџбеник него на романескну причу која повезује низ ликова у новијој српској историји. Како је успостављен однос између приче и њеног наслова, питамо аутора.

– Код нас се градиво кроз историју стално понавља, али га још нисмо савладали. Лекција је сваки део историје, свака појединачна судбина. Лекција се на лекцију наставља. Обично се иде од лакших ка тежим, а код нас све су подједнако тешке, узастопне, једна другој сличне, тако да су нас помутиле и замориле до те мере, да су нам постале, незанимљиве. Ипак, све нас увек врати на њих.

И тако кружно, живимо и сада у судбинама Уроша Нејаког, Часлава Клонимировића, Цара Лазара, Војводе Степе и свих обичних људи који су делили српску судбину у сваком времену, каже Александар Југовић.

Говорећи о времену романескне приче, Југовић је објаснио да се она односи на период друге половине XX века, али да есенцијално обухвата период чак од прве половине седмога века, и од првих записа Константина Порфирогенита о српским племенима на простору долине реке Лима.

– Пре него што су примили хришћанство Срби су најжешће од свих племенских заједница палили византијске, дакле хришћанске храмове. Заједно са Аварима нападали су Солун, а сада ако одете у српски православни храм, чућете јутрење које велича одбрану Солуна. Можда наш удес потиче још од тада. Ако је отуда потекао, ми смо му још додали толико воде, да ми се чини да нема суше која би то узбуркано корито умирила, каже аутор.

Југовићев роман на примеру појединачних породица дочарава оно што је трагично у српској историји, ону сталну братску неслогу и сукобљавање, које је немогуће описати без утицаја идеолошког на људске животе. Стога наш саговорник додаје:

– Најлакше је рећи да је историја тако хтела, међутим, историја је наша творевина, она се пише негде у позадини догађаја. Обичан човек нађе се у једном времену, као усамљено слово на листу исписаном идеологијом, на којем му је немогуће да се сакрије на маргину. Најчешће и сам вуче себе у дубине несреће. Пред сам крај романа сам то записао овако: када једном од јунака пожар захвата одело, он несвесно маше рукама и ногама, а ватра управо то и хоће. Тако јој је лакше да га целог савлада.

„Српски у сто лекција” роман је који кружно у времену повезује судбине ликова, а кључно је резоновање једнога од њих, Радојице Петровића, који је „осуђен” да се свега сећа. Његово становиште блиско је ауторовом, јер Југовић каже да је писао о ономе што је чуо од својих најближих, родбине, комшија, пријатеља, приметивши још:

– Радојица Петровић „општи” је Србин, човек који је годинама посматрао и „сакупљао” судбине других. Замислио сам га као својеврсног дужника, некога ко мора да сабира судбине људи из своје околине, да их повезује, о њима размишља, уочава њихову неизбежну сличност чак и након пола века. Радојичин син, налази те рукописе у којима су записани животи очевих савременика, и сам себе задужује да чува оно што му је отац оставио. Записујући судбине својих савременика, он не открива ништа ново, осим донекле измењених околности. Нема никакве разлике ако вас прегази парна или електрична локомотива, свеједно сте настрадали на прузи. И пошто историја, како каже Аристотел, описује ствари које су се догодиле, а књижевност оне које су се могле догодити, у мом роману те две равни се и додирују и прожимају