18.05.2008.
Апатинац Владимир Рајс (26), заједно с цимером Владимиром Милосављевићем, постао је познат по свом изуму - детектору бежичне комуникације који открива коришћење мобилних телефона и разних бубица приликом полагања испита.
Тај младић је пре пола године дипломирао на Факултету техничких наука, смер Микрорачунарска електроника, у року и с просеком 8,81, а сада је на истом факултету уписао и докторске студије из исте области, с посебним освртом на индустријску електронику.
- Да се нисам максимално посвећивао практичном раду, имао бих и више оцене, а да нисмо имали успеха с детектором, сигурно бих након дипломирања тражио неко запослење, али ме то сада не би задовољило.
Стога сам се на Факултету техничких наука, Департману за електронику, енергетику и телекомуникације уписао на трогодишње докторске студије. Осим седам испита током студирања, морам да објавим и три рада у престижној Томсоновој SCI листи, то је уместо магистарског, али је боље, јер када ти приме рад, онда си познат у целом научном свету - прича овај амбициозни младић.
Владимир је током студирања учествовао у више пројеката, а добио је и бројна признања. Добитник је награде за најбољи дипломски - мастер рад "Др Владан Десница" која се додељује на Департману за енергетику, електронику и телекомуникације, где је дипломирао с чистом десетком. Освојио је и прво место на међународном такмичењу, 2005. године одржаном у Новом Саду, прво
место на међународном такмичењу 2006. године у Бањалуци, треће место на 14. међународном такмичењу 2006. године у Румунији...
Међутим, у наредне три године, осим пуно учења, очекује га и доста проблема везаних за обично преживљавање. Наиме, како каже, брине га што још увек нису решени системски закони који дефинишу докторске студије у земљи.
- Током студирања добијао сам стипендију Министарства за науку Републике Србије као и стипендију апатинске општине, а ове стипендије добијам и даље. С обзиром на то да не постоји план развоја докторских студија, много тога, ипак, није решено.
Ми који похађамо докторске студије не можемо да се хранимо у студентској мензи нити да станујемо у Студентском дому, а не смемо радити ни као асистенти на факултету јер нам онда одузимају стипендију.
Имам 26 година и не могу више да очекујем да ме родитељи финансирају јер су њихова примања мала, а имам и брата. Стога се сналазим, дајем часове средњошколцима и студентима, а с колегама на Факултету производимо и детекторе, који се све више траже како на факултетима у целој земљи тако и од неких других установа, попут МУП-а - објашњава Владимир и додаје да досад није имао негативних реакција својих колега студената због изума чије им постојање понекад осујети покушаје да на лакши начин дођу до нове оцене у индексу.
На крају додаје да, иако је имао позива за одлазак у иностранство, жели да остане у Србији јер се нада да ће се нешто променити и да ће се ценити млади научници, те да ће од свог рада моћи пристојно да живи.