Ове године на свим факултетима и високим школама у Србији расписан је конкурс за упис око 65.000 бруцоша. На државним факултетима и високим школама има места за 48.521 студента прве године, док на приватне високошколске установе, према процени Инфостуда, може да се упише више од 16.100 бруцоша.

Ако се те бројке упореде са укупним бројем живорођене деце 1989. године (91.270) добија се податак да су универзитети и високе школе у Србији расписали конкурс за две трећине генерације која је ове године стасала за упис на високошколске установе.

Професор Филолошког факултета Љубиша Рајић оцењује да је таква намера државе, односно високошколских установа, бесмислена и да ћемо, због негативног природног прираштаја, за коју годину доћи у ситуацију да хоћемо целу генерацију која се роди да упишемо на неку врсту постсредњошколског образовања.

- Не уписујемо их због тога што је овој земљи потребно толико стручњака, већ универзитети рачунају да ће на томе зарадити.
Други проблем је чињеница да су на државним факултетима задржане исте уписне квоте, чак и на онима где се не пријављује довољан број кандидата ни за буџетске студије.

Све то говори о апсолутном одсуству, не само планирања, већ недостатку воље да се погледају бројке. Ми смо одлучили да хоћемо толико студената јер је то зарада за факултете и универзитете и не размишљамо ни корак даље од тога - каже Рајић.

Коментаришући ове податке, помоћник министра просвете за високо образовање Александар Липковски, међутим, напомиње да се тешко може проценити колико је уписаних студената из генерације рођене 1989. и да би, поред броја уписаних, генерацијска расподела показала право стање.

- Претпостављам да се на факултете и високе школе уписује половина генерације, што је с једне стране много, док с друге стране постоје некакве декларације да би требало да буде што више студената.
Многи иду на универзитете јер после завршене средње школе не могу да се запосле. Сматрам да би било много рационалније када би се мањи број студената уписивао, а већи број завршавао студије - каже Липковски.

- Проблем је пре свега у томе да сва деца из неке генерације не стигну до краја четворогодишње средње стручне школе или гимназије, што значи да један део генерације не испуњава ни овај основни критеријум за високо образовање.

Подаци из анкете о животном стандарду, рађене 2007, показују да нешто мање од 75 одсто младих средњошколског узраста (15 - 19 година) похађа неку врсту средњег образовања. Од тог броја, око петина иде у трогодишње средње стручне школе које нису довољан услов за упис на факултете или високе школе.
Дакле, може се проценити да нешто мање од 60 одсто генерације испуњава основне услове за упис на факултете и високе школе.

С друге стране, подаци Министарства просвете за период од 2000. до 2005. показују да се број свршених средњошколаца који одмах настављају даље школовање креће између 65 и 80 одсто - истиче Мартина Вукасовић, директорка Центра за образовне политике.

О огромном интересовању за студије на државним факултетима говоре подаци да је за 36.678 места на факултетима конкурисало 37.597 кандидата, док је на високим школама документа предало 11.170 свршених средњошколаца, а места има за 11.843.

Највеће интересовање влада за друштвено-хуманистичке и медицинске науке, док поједини технички факултети и факултети природних наука већ годинама кубуре са студентима. Уписне квоте, међутим, и ове године утврђене су према аутоматизму, без јасне анализе стварних потреба друштва за одређеним кадровима.

Ректор Универзитета у Београду Бранко Ковачевић каже да је највећа одговорност на држави и да је академска заједница спремна да се тим питањем бави, али да нема саговорника. Ковачевић додаје да је образовање инвестиција у будућност, али да у образовање нико неће да улаже, већ да се само гледа ко ће да седне у коју фотељу, ко ће да буде министар, ко у којем управом одбору.

Професорка Електротехничког факултета Србијанка Турајлић упозорава да, ако се буде наставило овим темом, за коју годину у средњим школама у Србији неће имати ко да предаје физику и хемију.

Она истиче да је од броја студената много већи проблем структура студија, јер постоји мањак струковних, а вишак академских студија.

Како каже, очигледно је да млади неће да се школују на академским студијама које их припремају да постану научници и истраживачи, да би после тога радили у школи.
Турајлићева додаје и да студијски програми на нашим факултетима нису усаглашени с потребама привреде и тржишта.

- Питање уписних квота није једноставно. Тачно је да се уписне квоте на државне универзитете већ дуго одређују према аутоматизму и без јасних критеријума (мада се у некој мери води рачуна о физичким капацитетима).

Али, не би било добро да се квоте одређују само на основу интересовања студената или на основу потреба тржишта рада. Ово друго је посебно проблематично јер се потребе тржишта рада, поготово током транзиције, релативно брзо мењају.
С друге стране, иако не постоји интересовање студената, држава би могла да развије различите инструменте којима би мотивисала студирање одређених области које она сматра битним за дугорочни развој, на пример наука и технологија - каже Мартина Вукасовић.

На питање због чега се држава не бави проблемима уписне политике који су евидентни већ годинама, помоћник министра за високо образовање Александар Липковски одговара да се "та тема обично избегава, јер је у овој земљи све политика, па и упис", те да би се "нешто могло урадити ако би се на ову причу гледало стручно, а не политички".

Он каже да је питање стратегије развоја високог образовања у ингеренцији Националног савета за високо образовање који је ту тему покренуо, али није могао да предвиди колико брзо и до каквог ће решења доћи.


Путујући трговци универзитетском робом

Универзитетски професори кажу да је међу бруцошима приличан број оних који немају одговарајуће предзнање, нити капацитете за студије, а неки заправо и не знају зашто су изабрали одређени факултет. С друге стране, поставља се питање да ли имамо квалитетан кадар који може да изводи наставу ако се сваке године упише 65.000 бруцоша.

Професор Љубиша Рајић каже да би се од 14 државних и приватних универзитета једва могла скрпити два, два и по универзитета и да бар трећина оних који раде на универзитетима и високим школама у Србији не би требало да пређу њихов праг.

Он додаје да сви универзитети, осим Београдског и Новосадског, зависе од позајмљивања наставника и сарадника и да на многобројним факултетима и њиховим истуреним одељењима предају такозвани "путујући трговци универзитетском робом", односно професори који држе наставу на четири или пет различитих места.

Александар Липковски каже да имамо врло квалитетан кадар који може да школује квалитетне студенте, али не у оволиком броју.
- Да наставници недостају, то је чињеница која се види из акредитације. У току је припрема регистра наставника, тако да ће бити потпуно јасно ко, где и колико ради - каже професор Липковски.