"Усред Босне крава трчи 30 до чак 31 километар на сат. Верујте ми, емпиријски сам проверио. Тркао сам се с њом", објашњава на почетку чудновате, али истините приче Новосађанин Драган Боговић.

Тај двадесетједногодишњи студент грађевине на Новосадском универзитету не само што се "усред Босне" тркао с кравом - мада је, додуше, био на свом двоточкашу, а она на четири ноге - већ се из љубави према бившој Југославији отиснуо на дуг пут по њеним републикама, и то на бициклу.

Ко нам каже да се тај подухват не зове "југоносталгија", нек за казну одмах почне истински да слуша "Плави оркестар", а ми ћемо дотад испричати причу овог ентузијасте, који је, каже, на пут кренуо с ветром у коси и с душом путника.

"Пошао сам с невероватним ентузијазмом да обиђем све, целу ону Југу", каже млади пацифиста Драган Боговић, који је решио да пошто-пото оде на Грађевинијаду у Чању, па макар сâм, и то бициклом. И онда вожња, најпре кроз Србију, преко Босне и Херцеговине, до Хрватске и Црне Горе, а у џепу му мапа стара безмало 20 година и Титова слика.

На возилу, при том, око тридесет килограма терета. За четири дана прешао је преко 669 километара, а намерно је пошао без музике. Ваљда због оне краве и околиша, осећао се као да је главна рола у реклами за чоколаду Милка.

"Већ после Иришког венца спао ми је ланац, али убрзо сам наставио. Возио сам пратећи рупу између кишних облака. Благи успон, благи пад, милина. Живог створа сретнеш свако пола сата, а у међувремену - природа и ја.
Стварно, као реклама за Милку - духовито описује Драган, којем колеге бициклисти већ честитају, јер није његова југоносталгија локалистичка.

Наиме, Боговић планира и до других дестинација на двоточкашу чим пре, али да се вратимо дистрикту бивше Југославије. "После Соколца дошао сам до споменика на Сутјесци, онда сам био у Требињу, педалао до Дубровника. Следе две ноћи журке у Чању па Будва, Ловћен и на крају Подгорица. Ту сам већ морао ући у воз", прича Драган.

"У Милићу ме девојка одрала за пљескавицу. У Дубровнику сам желео да попијем кафу. Одатле до Чања возио сам само десном ногом, а левом привлачио педалу јер сам истегао лигаменте. Ужас.

Одморио сам се мало и кренуо у Његошев маузолеј, а на Ловћену снег. Смрзао сам се страшно, али сам стигао. Бајс и ја преко 461 степенице. Стражари сами на улазу у Његошев музолеј - гледају ме и не верују. Вадим два евра да платим, кад један од њих махне руком и каже: 'Не треба.' Ето, свашта сам прошао", прича бициклиста с пуним правом на то име.

Половни такмичарски бицикл Драган Боговић купио је за 200 евра, а упркос томе што је њиме јурцао по бившој Југи и по сунцу и по снегу - надимак му ипак није смислио. С обзиром на то да су предели кроз које је пролазио зимзелени, мислио је да га зове "Зеленко", но каже да није хтео да вређа сапутника.

"Од бајса се нисам одвајао све до пре неки дан, кад сам стигао. Заједно смо касније опет стигли до Подгорице. Ту смо се укрцали на воз за Нови Сад, јер нисам хтео да возим по Ибарској магистрали. Није баш најсигурније, мада ни остало није било баш сигурно", додаје наш саговорник, који признаје да га је дивљина тотално асоцијализовала, па се тек након неколико дана вратио у форму, или у свакодневицу, што се каже.

"За неколико дана идем возом у Будимпешту по опрему за бицикл, па ћу бајсом отићи и на Сигет фестивал", оптимистичан је овај југоносталгични путник, који ће и после Мађарске на бицикл. Тако опремљен, Драган ће се након Сигета запутити у Банатски Соколац да ода почаст Бобу Марлију на отварању споменика краљу реге звука.

За Драгана су километри сасвим сигурно чиста забава и доживљај, те и ви, ако имате сличну причу, пишите нам на интернет адресу: zabava@gradjanski.co.yu (за Саву Никића).

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo
Reddit  StumbleUpon  MySpace  Live Spaces