Конобари, продавци беле технике, банкарски службеници, таксисти или продавци на пијаци често су високообразовани људи који имају дипломе инжењера, биолога или професора.

Године учења и заслужена факултетска диплома у случају Драгослава Баришића, Јоване Милић, Кристине Стрнад и бројних других Новосађана сада служе само за понос, пошто ниједно од њих не успева да нађе посао у струци.

Ови млади људи у тражењу посла сусрели су се са многим проблемима, а један од највећих је уступање пред онима који имају везу. Како кажу, често се запослење добија по страначкој линији, а многе конкурсе је немогуће проћи.

Бројни дипломци факултета који важе за најтеже, прихватају било какав посао, јер их годинама нико не зове с бироа.

Тако инжењер прехрамбене технологије Јована Милић сада ради на шалтеру банке, а како каже, о послу у струци може само да сања.
- Дипломирала сам пре три године на Пољопривредном факултету у Београду и од добијања дипломе инжењера прехрамбене технологије тражим посао. Поднела сам небројено много пријава по мањим фирмама у околини Новог Сада, али ништа.

О послу у великој индустрији попут „Нектара“ не могу ни да сањам без јаке везе, а ни тамо услови нису сјајни. Ипак, морала сам да почнем да радим чим сам дипломирала. Од родитеља више нисам могла да очекујем да ме издржавају, па сам дуго била конобарица, а пре два месеца сам почела да радим као банкарски службеник и рачуна ми се само завршена гимназија.
То није посао из снова, али зарађујем довољно новца за преживљавање - прича Јована Милић.

Кафу или доручак у кафићу Новосађанима често служе академски образовани млади људи који због недостатка радног искуства или неопходне везе овако зарађују.
- Дипломирала сам пре готово две године на катедри за биолигију и редовно конкуришем за све послове. Дешавало се да је конкурс расписан само формално и да је неко већ запослен на том радном месту, а веза је једино што може да помогне.

Ушла сам једном у ужи избор од 10 људи за рад у лабораторији једне словеначке фирме, али примали су само једног, тако да ништа није било. Надам се да је ово само пролазна фаза и да ће ме ускоро позвати из неке школе - прича Кристина Стрнад.

Они су поносни на своје дипломе и уложени труд, како кажу, није био узалудан, па се не кају због толиких година учења, а диплома инжењера је ту само за њихову личну сатисфакцију.
Драгослав Баришић, инжењер ратарства, продаје белу технику у „Метроу“.

- По завршетку факултета имао сам неке понуде за посао у струци, али због тога што нисам имао искуства, нисам ни добио посао. Кад сам видео да од нечега мора да се живи, почео сам да радим као трговац и сада радим оно што могу и само са средњом школом.

Везу за добар посао у струци никада нисам имао и како сада ствари стоје моја факултетска диплома ће само скупљати прашину - прича Драгослав Баришић.

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo
Reddit  StumbleUpon  MySpace  Live Spaces