Српски виртуоз на Берклију :: Инфо

25.08.2008.

Српски виртуоз на Берклију

Србија има званично трећег џез-пијанисту на свету. Од 3.600 младих музичара, који су конкурисали за престижан Интернационални џез фестивал у Монтреу, наш Димитрије Васиљевић (23),био је један од најбољих, по одлуци жирија, којим је председавао Квинси Џонс.

На истом фестивалу наш пијаниста освојио је и прву награду публике. Димитрије Васиљевић (23), сјајан студент и стипендиста Берклија. За девет месеци студија на престижном колеџу где му је ментор професор Реј Сантизи, код којег су учили и са њим делили сцену Чик Корија, Чарли Паркер, Стен Гец, Кит Џерет, Џо Завинула, Дајана Крол, Димитрије има већ на стотине концерата са афро-кубанским ансамблима, квартетима, квинтетима,солистичких и „беркли“ наступа са колегама. И даље је, међутим, „просечан Србин коме недостаје и социјално друштвени феномен дружења у нашем народу“. Аутентичне зачине из националне кухиње пазари у органским продавницама хране.

* Како је Димитрије Васиљевић доспео на Беркли?

- Беркли је увек представљао мисаону именицу,као Харвард или Јејл у доменима других области и наука. После средње музичке школе „Јосип Славенски“ шансу да студирам џез на таквом месту као што је Берли, сматрао сам једнаку добитку на лотоу. Уз помоћ пријатеља, и после неколико месеци вежбања програма и сакупљања папира отишао сам на аудицију у Даблин и, ето, нисам погрешио. Добио сам стипендију која покрива око 20 одсто школарине што је једна од највиших стандардних на Берклију за странце. Захваљујући фантастичном напору мојих родитеља и родбини и мом личном доприносу, успео сам после годину и по по положеном испиту да кренем на први семестар.

* Опишите нам живот перспективног џез-пијанисте у Бостону?

- Студентски живот је друга страна медаље, барем у мом случају, јер је Бостон скуп град. Потичем из породице интелектуалаца изузетно скромних примања, разумљиво је да сам приморан да пристајем на велике компромисе по питању квалитета живота. Оба семестра провео сам у просторији коју би само оптимиста могао назвати станом. Шалим се мало, али све ово и није далеко од истине. Налажење хонорарног посла је скоро немогуће, јер студије захтевају најмање 10 сати вежбања. Не одустајем, наравано, вредно радим, надам се још некој стипендији. Помоћ спонзора и људи добре воље увек је добродошла, али сам већ изгубио наду, јер су ми многа врата била затворена у Србији.

* У иностранству није било тако?

- Беркли симоболизује храм музике, безброј шанси за успех и каријеру, дивне људе, студенте и професоре, који су ме дочекали отворено, нудећи врхунско знање, нормалну музичку атмосферу неоптерећену сујетом, гордошћу, завишћу. Имао сам велику сатисфкацију што сам постао први Србин икада који је ушао међу 12 најбољих на свету. Никада нисам доживео такав публицитет, као у Монтреу за време фестивала. Новинари, обични људи прилазили су да ми честитају, а са њима и чланови жирија. Поред Џонса и Фазил Сеј. Школовање на Берклију је заиста врхунац за сваког младог музичара, ради се доста, али се добија најбоље образовање. Романтична представа о западу као о самодовољној машинерији благостања врло брзо уме да падне у воду. Ипак,једног јутра се пробудите и схватите да сте напредовали као личност и да сте мало јачи него што сте били јуче.

Упознајем свет

- Са „Београдским диксиленд оркестром“, под вођством Владе Рацковића, свирао сам близу 1.000 свирки и концерата - прича Димитрије Васиљевић. - Имао сам трио „Нео инстикт“ са пријатељима басистом Марко Фабријем и бубњаром Бранком Поповићем, који је и мој цимер у Бостону и студент Берклија. Данас свирам и упознајем разноврсне културе од северне Америке, Скандинавије, Индије, Јапана, Јужне Америке.