Када смо први почели да пишемо о отровним кинеским производима на америчком тржишту били смо јавно нападани да стварамо заверу против кинеског народа и његових америчких пријатеља.

Било је потребно да се неколико стотина хиљада кинеских играчака спали у САД да би Американци признали да су куповали токсичне производе. Нико се, тада, међутим, није извинио нашој редакцији и нашим новинарима, који су открили овај прљави бизнис, рекао је пролетос директор магазина "Њујорк тајмса", у тренутку када су његови репортери Џек Хукер и Волтер Богданић постали добитници Пулицерове награде за новинарство у 2008. години.

Званично, Хукер и Богданић су тиме проглашени за најбоље новинаре истраживаче у САД и на енглеском говорном подручју у свету.

Била је то уједно и круна новинарске каријере Волтера Богданића, којег колеге једноставно зову Волт, а за којег мало ко у Америци зна да је Србин.

"Потичем из старе српске колоније у Чикагу, где сам рођен 10. октобра 1950. године. Одрастао сам у Гери. Мој отац је Србин из Србије, који је као емигрант радио у челичани, па смо мој брат Џорџ Богданић и ја ту зарађивали џепарац.

Обојица смо студирали на Универзитету Висконсин - новинарство и политику, и играли бејзбол. У исто време, радили смо у студентском листу и српским новинама. Ја сам почео да радим као професионални журналиста 1973. године.

Три године касније магистрирао сам новинарство на Државном универзитету Охајо - описује укратко Волтер Богданић свој живот.

Прећутао нам је, међутим, да је његов деда Ђорђе Богданић био угледни београдски трговац, власник хотела "Палас", и емигрант у САД.

Прву новинарску плату Богданић је примио у дневном листу "Кливленд плејн дилер", чији је власник био Александар Мачетић (Алекс Мачески), такође српског порекла.

Срби у Америци су данас мала етничка група, али са врло високим културним дометима. О томе сведочи податак да су амерички Срби власници пет "Оскара" за достигнућа у кинематографији и три Пулицерове награде, која се додељује за врхунску писану реч.

"Прву Пулицерову награду сам добио као репортер "Вол стрит џорнала" 1988. године, после истраживања и серије написа о илегалним медицинским лабораторијама у Америци. То истраживање је трајало три године и било је веома напорно и опасно. На основу њега написао сам књигу "Велика бела лаж".

Другог "Пулицера" освојио сам 2005. године за истраживање несрећних случајева у америчкој железници, под називом "Смрт под вагонима". Ово истраживање је показало да Америка има веома лошу железницу и још лошију безбедност на пругама", каже Богданић.

Примајући своју трећу Пулицерову награду, рекао је да је он само обичан борац за истину:
"Верујем да добро новинарство мења стварност. Трудим се само да истина буде јача од покушаја да се њом манипулише, јер слободна и објективна реч уме да убије лаж."

Због тих речи, које су препознатљиве и у његовом писању као новинарски принцип, Универзит Колумбија је Волтера Богданића ангажовао да од октобра 2008. буде први професор новинарства.

А како српска јавност и медији не познају најбољег америчког новинара Волтера Богданића, у Министарству за дијаспору се планира да добитника Пулицерове награде за 2008. годину позову да посети Београд.

Пулицерова награда је признање које се од 1917. додељује за највеће доприносе у новинарству, књижевности и компоновању.

Награду је установио Џозеф Пулицер, мађарско-амерички новинар и издавач, који је, након смрти 1911, оставио свој новац Универзитету Колумбија, у коме Пупин има своју бисту и чија лабораторија носи његово име. Добитнике бира независна комисија.

Први добитник Пулицерове награде међу америчким Србима био је баш професор Михаило Пупин, коју је освојио давне 1924. за роман "Од пашњака до научника".

Други је био писац Душан Чарлс Симић, један од највећих модерних америчких песника и лауреат осамдесетих.
Волтер Богданић, новинар "Њујорк тајмса", је трећи, и српској јавности најмање познати власник "Пулицера".