Пре неки дан, група студената са Харварда деловала је пред телевизијским камерама сасвим збуњено на гостовању у једној телевизијској емисији. Новинар их је питао шта они мисле о садашњем хаосу на Волстриту, о томе зашто је до тога морало да дође и куда то води.

- То није оно шта су нас учили, такве лекције није било - рекао је један од студената, начињући тим одговором саму суштину садашње финансијске кризе у Америци. То није, дакле, криза Волстрита и хипотекарних кредита, то је криза самог концепта америчког либералног капитализма који је започео да практикује Роналд Реган, а Буш га довео до самог руба депресије. На Харварду, очито, о томе нису предавали.

То је онај систем који даје магичну улогу тржишту и, говорећи упрошћено, полази од тога да држава нема шта да се меша, да ће тржиште све да регулише само од себе. Нек се богати колико ко може, па ће и осталима бити добро. То је пут у благостање.

- Ето до чега су нас довели - каже добитник Нобелове награде за економију Џозеф Стиглиц.

- До тога да су америчке финансије у хаосу, да је земља, а и свет, на рубу велике депресије. И сада нам опет траже новац.

И уместо да се тражи системско решење за кризу, додаје нобеловац, сад се лансирају спасилачки пакети за Волстрит. Али, то није спас за националну економију, него за похлепне банке и њихове незасите менаџере. Са тих 700 милијарди долара које је добио Буш криза се неће решити. А сем тога, те паре ће да оду онима који су све ово замесили. Уместо те лажне наде за пореске обвезнике, који ће као и увек понети главни терет лома, требало би поћи од оног правила које важи у екологији - да загађивачи сами плате оно шта су загадили.

То се неће догодити. Криза није хипотекарног него системског карактера.

Заљуљали су се и гиганти америчке привреде. Акције "General Motors" пале су на цену од 4,76 долара, најнижи ниво од Корејског рата од пре пола века. Задрхтала је и берза у Токију, друга по величини у свету. Прекјуче је забележила трећи најтежи пад у својој историји. Чак и на берзи у Шангају осетили су се ледени пипци хоботнице са Волстрита.

Да је криза системског карактера признаје и француски председник Саркози. Он сматра да је са овом кризом окончана пракса "ауторегулације тржишта", да је готово са "немешањем државе" и
да "капитализам треба поправљати". И 52 одсто Француза сматра да треба "у основи мењати садашњи капиталистички систем". Томе је склон и професор Стиглиц. Буш до таквог закључка није дошао, мада га је Волстрит жестоко лупио по глави. Он се нада да ће са 700 милијарди долара које је добио од Конгреса премостити провалију изнад Волстрита.

Идеја да Европска унија на кризу из САД, која се прелила преко оба океана, делује јединствено, није прошла. Поједине земље, пре свих Немачка, гласно су рекле да неће да се солидаришу са онима који су из похлепе, или из незнања, увалили свет у све ово.

Ипак, заједнички је договорено да се у овој ситуацији дају гаранције штедишама да ће им бити загарантовани сви штедни улози и депозити до висине од 50.000 евра. Уз то, све европске земље, чак и оне ван ЕУ, следиле су протеклих дана потез америчке централне банке ФЕД да смање примарну камату за пола процента.

Кина и Русија су такође најавиле смањење камата, док је Јапан саопштио да он са каматама не може ићи доле, јер је њихову стопу већ свео на пола процента.

У разрешењу садашње финансијске кризе два би фактора могла да буду пресудна: како ће на све ово реаговати Кина и да ли ће, у ситуацији садашње напетости и неизвесности, бити прекорачена она психолошка граница када почиње да делује "фактор стампеда". Аналитичар са Волстрита Дејвид Вајс упозорио је у петак управо на овај моменат: "Осећа се дах панике на берзи. Људи неће ризик. Хоће свој новац под јастуком..."

Ти знаци узнемирености и панике осећају се и на европским берзама, међу обичним грађанима, штедишама. А оног дана када "стампедо" крене, и ако крене, онда ће ствари почети да измичу контроли. Тако је кренуло и 1929. године.

Други фактор се односи на земље које имају највеће девизне резерве и које својим парама могу да утичу на смиривање кризе. То се највише односи на Кину, која има хиљаду и осам стотина хиљада милијарди долара девизних резерви.
За сада, Кина ћути и чека. Она је такође упућена на Волстрит и на амерички долар, јер су САД њен главни трговински партнер, а у доларима и тамошњим акцијама је већина њених резерви. Кини се уопште не исплати да своје девизе конвертује у евро. Она се плаши краха америчког долара и америчког тржишта, јер је на њему понајвише изградила своју економску моћ. Кини се, међутим, веома исплати да купује америчке фирме, које су сада јефтине. Већ је уложила грдне милијарде у неке америчке банке, а сада мерка да купи и неке делове Волстрита.

Није далеко дан, пише један амерички новинар, када ћемо се питати: "Како се на кинеском каже Волстрит?" И одговара: "Dženg Jie" !

То тек треба видети. Али, оно шта је извесно, и то мишљење дели већина аналитичара, време Америке као једине глобалне економске и финансијске силе пролази. Волстрит није више једини. Такви финансијски и берзански центри већ постоје у Шангају, Токију, Москви, Берлину. Век који је прошао, јесте био америчко столеће, али овај неће бити.


Прогноза

У Латинској Америци сви су забринути због кризе са Волстрита, сем можда Уга Чавеса, који изражава задовољство да су се његове прогнозе о краху америчке "економске империје" обистиниле.