На београдском Факултету за физичку културу (ДИФ) у прошлој школској години дипломирало је 106 студената, од тога само један завршио је студије у року. Иначе, просек студирања на већини факултета Београдског универзитета је око осам година. Све је више „вечитих студената“ који основне студије завршавају у касним тридесетим.

Лоша економска ситуација, низак животни стандард студената, немогућност запошљавања после студија – само су неки од разлога којима се правдају лоши резултати. Анализе трајања студија које су поједини факултету доставили Ректорату Универзитета у Београду показују да је студије током 2006–2007. године завршило 9.123 студента, од тог броја само 13 одсто је студије завршило у року. Од 106 академаца који су добили дипломе на ДИФ- у, само је један студент завршио студије у року.

- Све што нам се дешавало протеклих година, целокупна друштвено-економска ситуација, све је то утицало на успех у раду студената. Велики број још током студија ради у струци, као фитнес тренери, то је наравно добро за њих због запошљавања, али их успорава у студирању.

Осим тога, трећина наших студената су категорисани спортисти, што их додатно одвлачи од факултета - каже  декан ДИФ-а Душан Митић.

Он каже да много бољи успех од претходних генерација имају студенти који су прошле године по новом програму (Болоњи) уписали студије.

За разлику од ДИФ-а, Стоматолошког факултета, Шумарског, Правног, Математичког, много брже студије завршавају студенти на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију, као и на Факултету за физичку хемију.

Србијанка Турајлић, професор на Електротехничком факултету, каже да разлог дугог студирања код нас лежи у програмима студија који су неприлагођени просечном студенту.


Катастрофална 97.

Од свих студената који су се уписали у јуну 1997. студије економије, до 31. децембра 2005. године је студије завршило само 31 одсто студената, дакле за 8,5 година. Из те генерације у року је завршило студије свега 2,6 одсто студената.


Потрошили пет и по хиљада година на студирање

Истраживања на Економском факултету показала су да је 2003. на овом факултету дипломирало 762 студента, од тога 50 академаца је студирало дуже од 10 година, а шест дуже од 1. Када се саберу све године студирања, ова 762 студента су дуже студирала око 2.000 година. Односно, уместо предвиђених 3.048 година они су потрошили 5.410 година, односно 2.362 године више од планираних. Зна се да студије на економији коштају 1.000 евра годишње, продужено студирање од 2.362 године оптеретило је државу са 20 одсто, остатак су плаћали студенти. За десет генерација на Економском факултету, држава је потрошила најмање 5.000.000 евра.


Ректори криви за кризу школства

- Влада Републике Србије прихватила је измене и допуне Закона о високом образовању. То је добра вест, мада би било боље да Влада Србије направи нови предлог закона, и то по изворним принципима Болоњског процеса. Ово је само одуговлачење, јер мора што пре да се пресече криза у високом образовању - навео је Рефик Шећибовић.


-Нажалост, идеја садашњег закона није спровођење Болоњског процеса, већ очување недодирљивости професора и одржавање пасивности и неупућености студената. Комисија у којој су доминирали професори Београдског универзитета више је водила рачуна да се не наруши садашње устројство универзитета него да се промени систем, свим силама су избегавали да се примени формирање курикулума на бази студентског оптерећења и компетенција студената на крају студија.


-Зашто су криви ректори?

-Зато што су све те чињенице прихватили и потврдили на оном дугом састанку код министра Вуксановића, иако су знали да ће бити тешко спроводљиво. Знало се од самог почетка да је јако мали број институција спреман да спроводи реформу у изворном облику. Ректори су се приклонили идејама моћних лобија који владају државним факултетима. А онда су све то прихватили политичари у Скупштини.


-Ко испашта?

-Студенти и њихови родитељи!


-Да ли ће одговарати ректори?

-Не би никако требало да одговарају, нити да подносе оставке нити да трпе било какве друге санкције, јер ће само већи противници Болоњског процеса доћи уместо њих. Боље је да их отворено позовемо да признају јавно ко уместо њих влада нашим државним универзитетима. И боље је натерати их да раде у корист оних које образују. А то је задатак Владе и нове државне политике у образовању. Држава мора престати да буде талац моћних лобија на државним универзитетима и време је да направи своју политику у корист развоја и младих.