Пише: Florian Kienzle, држављанин далеке Немачке (студент у размени)

Кад сам добио стипендију за студије у Србији, срећно сам питао мог професора шта би требало да урадим не би ли похађао неки београдски факултет. Мој професор српског језика је мудар човек, стари сарајлија; њему је остала још једна година до пензије. Рекао ми је: ”Не брини се, сине, само иди тамо и можеш да студираш шта хоћеш!”

То ме је учинило срећним, али после тога сам пао у депресију… оставила ме је девојка у једној зимској ноћи. Ја сам је чекао у мојој малој соби у студентском дому у Минхену, а дошла је око 6 ујутру да ми каже како је она управо имала орални секс. Разболео сам се, али сачувао наду да бих могао да одем у Београд да студирам шта хоћу…

У Србији, госпођа у Ректорату ми је рекла: “Морате да се вратите у Немачку! Немате неопходна документа!” Нисам могао да верујем, зато што сигуран сам био да мој професор није лажљивац. Али истина је да нису сви људи тако пријатни као стари босанац.
Има то и својих добрих страна - као што је вежбање. Ја не бавим се спортом, али трчање од факултета до Министарства и обрнуто ми је стварно вежбање.
Госпођа из Министарства је јако стрпљива са мном, чак и када не говорим правилно. Сваки пут кад одем до ње, мислећи да коначно имам све документе, испостави се да ми увек фали нешто за шта још никад нисам чуо.

Још увек нисам се уписао на факс и мој професор, који је сад у пензији, ми шаље поруке са: “Не брини се! …” И то ми је помоћ? Сад кад је зима, кад седим сам код куће и чекам да ми стигну неопходна документа...

А сад ми каже моја пријатељица Албанка, која студира у Немачкој, да јој треба 14.000 евра из банке да би могла да настави своје студије тамо. И свако од њених пријатеља јој поможе са новцем. Ја мислим да морамо да се помажемо: Немци, Албанци и Срби, да бисмо сви могли да завршимо факултет и да живимо где хоћемо.

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo  Reddit  StumbleUpon
MySpace  Live Spaces