“Волим Цетиње и Подгорицу, али увек истичем да сам Никшићанин. Ми имамо неки посебан шарм.”

А, о томе колико је шармантан мој саговорник можемо причати данима,јер он тога има на претек. Увек насмејан, расположен и спреман за разговор – права благодет за нас новинаре.

Иако више воли позориште јер је, како каже, одрастао у њему, он не бежи ни од филмова или серија. Чак истиче да воли и медије, што га чини једним од ретких, јер и они којима су медији потребни, тешко се одлучују да то признају.

Иначе, Андрија оставља утисак културног, приступачног, младог човека. Ако вам се догоди, као мени, да вам се у сред разговора поквари диктафон, он ће покушати да вам помогне да га поправите.

Током разговора ће вас све време гледати у очи и деловати заинтересовано за оно што га питате. А, уколико покренете неку њему драгу тему, а то је, колико сам ја успела да схватим, прича о студентским данима (јер очи му цакле док говори о томе), онда ћете добити заиста исцрпан одговор. Студирао је на Цетињу (Факултет драмских уметности) и припадао првој генерацији ове школе.

- “То је била одлична генерација. Углавном смо дошли из не баш имућних, радничких породица, пуно смо радили и завршили школовање на време.”

А, услови у којима су радили били су више него тешки. У почетку нису имали ни своју зграду, већ су је делили са музичком и сликарском академијом и сви су живели у истом дому. Али је, како каже, било супер.

Пуно дружења, журки, пуно љубави. Факултет је уписао са шеснаест, а већ од четрнаесте године живи сам. Упркос тој чињеници, никада се није “дрогирао нити подавао каквим другим пороцима”. Увек је сматрао да је Академија превасходно место са кога треба да изађе као добар човек, а онда и добар глумац.

То се, како каже, и десило. Осим периода студирања, радо се сећа и детињства и то оних дана које је проводио код баке на планини.
- “Ја сам то тако волио. Значи, волио сам да будем на планини, да живим тамо, да радим све оно што нисам могао код куће. Знаш, имао сам потпуну слободу. Тако да сам од малена пуштен да одлучујем. Код баке ти увек доносиш одлуке које ти мислиш да треба, односно радиш оно што мислиш да треба да радиш. Тако да, што се тиче тог мог периода живота на планини, могу само да кажем да је то најлепши период мог детињства.”

У то време је желео да буде и фудбалер. Играо је за ФК Сутјеска и волео је то пуно, али када је чуо за аудицију на академији одлучио је да се опроба.. Успео је да се упише и како каже, никада није зажалио због тога. Глумио је до сада у преко четрдесет представа (и за децу и за одрасле), а каже да се у улози Хорација најбоље показао.

- “Највећа моја победа у позоришту била је улога Хорација из Школе за жене. Ту сам се највише намучио, али ипак позоришни глумац се доказује у класицима.”
У Црној Гори је радио, како каже, пуно добрих представа са свим највећим редитељима и глумцима, а када му се десио “празан ход” од неких сест месеци, решио је да дође у Београд да се и овде опроба и докаже.

Пар месеци од доласка, на позив Милана Караџића, почео је да ради представу у Атеље-у 212, а онда и серију “Мјешовити брак” и тада га упознаје најшира јавност. Тренутно га можемо гледати у филму “Опет пакујемо мајмуне”, који је први комплетно црногорски
филм.

Задовољно говори о том пројекту, иако је рађен у тешким условима и са скромним средствима, такорећи на добровољној бази свих који су учествовали у његовом стварању.
- “То је обична прича, један филм лишен било какве претенциозности. Једна онако урбана, обична прича из наших живота, ништа специјално, али кад видим како публика реагује, схватим да им је то потребно.
Тај филм је потпуно лишен псовки, лишен свега вулгарног. И та еротска сцена која постоји у филму је урађена на један стилизован начин. Трудили смо се да не урадимо нешто што је већ виђено, односно да публика посматра неке ствари из другачијег угла. Показало се да публици не смета ни наша глума, ни тај ијекавски, екавски – то им није битно. У сваком случају филм је заживио и то је оно што је важно.

А, што се позоришта тиче, има га свуда. У представи “Само за твоје уши” у Театру Култ игра пропалог студента који са својим другом (такође пропалим студентом) отвара хот лајн, у “Егзибиционисти” у Атеље-у 212 тумачи улогу полицајца, а у Звездара Театру у представи “Тре сореле”, рађеној по Которској легенди, глуми капетана у кога су заљубљене три сестре.

Неки који га знају, кажу да је Андријин темперамент сличан капетановом. Он не потврђује, али и не негира ту чињеницу, само каже да се, кад припрема неку улогу, труди да пронађе у себи нешто што има везе са ликом који тумачи.

Темпераментан или не, Андрија је неко ко важи за једног од, како их обично етикетирају, најпожељнијих мушкараца у Србији и Црној Гори. О томе вам може посведочити реакција мојих другарица на информацију да ћу радити интервју са њим. Нудиле су се да буду фотографи, држачи диктафона, преводиоци и све чега су се могле сетити, а да је имало бар неку везу са овим послом.

Можда томе може допринети и чињеница да је он и један од ретких мушкараца који ће умети да вам спреми одличан доручак ако се којим случајем нађете у његовом друштву изјутра.
- “Доручак ми је омиљени оброк и тада волим да спремим, рецимо пуњене прженице или неке салате са печуркама и тако нешто.”

А, на питање да ли остаје становник Београда или планира повратак у Црну Гору, одговара тиме да то није нека огромна разлика да би се морао враћати, долазити.
- “Кад помислим да су некада глумци живели у оној Југославији, која је имала двадесет и пет милиона становника, па није било битно да ли идеш у Загреб или где већ, а сад као неко те пита да ли идеш у Подгорицу!?
Као да сам отишао у Њујорк. Дешавало се да ујутру одиграм представу у Бухи, седам на поподневни авион и увече играм у Подгорици. То је толико близу да нема никакве везе где ћу живети.”