Васил Хаџиманов: Ја сам и даље позитивац

Када бих себе некад морао да бацим у одређену класификациону групу, мислим да бих ускочио међу оне људе који су велики поштоваоци емпирије, као једног од најбитнијих елемената живота сваког појединца. Овај млади човек је има на претек, а тек је загазио у четврту деценију живота. Омладинци, Васил Хаџиманов.

Студент: Први контакт са музиком, први инструмент ?

Сад се тачно не сећам како је то било, али први контакт је свакако био са клавиром, у музичком забавишту „Мокрањца“, на шта ме је скоро подсетио мој отац. То забавиште јесте увод у нижу музичку школу. Било је оно: „Јел’ може клавир?“, ја сам то прихватио и тако је све почело...

С: Као врхунац периода твоје музичке едукације долази студирање на Берклију у Бостону. У питању су студије клавира и аранжмана. Уписао си их 1992.године, дипломирао 1995-е.
Какав је уопште концепт студирања и колико је било тешко било адаптирати се?

Морам да кажем да је Беркли првенствено школа са јако добро конципираним системом школовања, али без неке извикане приче, иако се највише помиње. Генерално су универзитети у Америци добро конципирани, али сваки од њих воли да се хвали својим студентима који су негде постали нека велика имена, а Беркли се може похвалити стварно гомилом врсних музичара.

Што се тиче концепта, он је заснован на „систему кредита“ што заправо значи да што их више сакупиш у току семестра то ти је отворенији пут ка завршетку године уз низ олакшица. Паралелно са тим системом постоји и велики број тестова који исто воде убрзавању процеса.

Главна карактеристика јесте та да су заступљена два типа студирања тзв. „Diploma" и „Degree.“ Први подразумева изучавање само музичких предмета, док су код другог заступљени и предмети из других сфера и он се разликује у томе што ономе ко је дипломирао по том програму омогућава касније лакше запослење на месту професора.
То је неко поједностављено објашњење, да не бих давио.

Ја сам се определио за „Диплома“ програм и уз претходно добијено знање, током ранијег школовања, све ми је било лакше, па сам студије завршио за три године. Мислим, могло је то и у краћем временском периоду, као што има људи који су га завршили и за две, али најбитније је то да је тај систем добар, јер нисам изгубио пет, шест година како бих научио све то што сам успео за три.

Што се тиче адаптације, ја сам тамо отишао са осамнаест година и све је у почетку било занимљиво. Са финансијске стране сам био малкице повлашћен захваљујући стипендијама и спонзорима, а наравно и мојим родитељима који су ми пружали неку основу, у смислу да не морам да перем судове.
Било је наравно разних послова од рада у кафићу до продавања парфема у тржним центрима, преко свирања у кафићима, а то је почело касније, све из разлога што је живот у Америци јако скуп и напоран.
Као што рекох, у почетку је то било занимљиво, али временом је лагано почело да умара, а опет је ту била и лоша прича са нашом земљом у том периоду, коју сам ја некако, бар физички, прескочио.

С: У једном интервјуу си поменуо турнеју са црним музичарима по југу Америке, тачније са афро поп бендом извесног Паскал Бокара. Колико ти је то значило?

Па, ја сам за пет година боравка у Америци урадио доста тога, па је ту и турнеја са тим афричким бендом. Иако то није било на највишем нивоу, битно је искуство рада са музичарима као што су они.
Ти можеш и код куће да сакупиш неке сјајне музичаре, али за младог човека је јако важно да, поред путовања, имаш прилику и да свираш са младим, ужасно талентованим музичарима.
Најбитније је то што ми се све то десило за кратко време, упознао сам људе од којих су ми неки и данас пријатељи, а и свестан сам тога да многи људи не доживе тако нешто за целог живота.

С: Прекретница у твом схватању музике. Шта и ко је одиграо највећу улогу?

То није тако драстичан процес, већ све долази некако спонтано. Па, пошто сам одрастао 80-их година, свакако сам по питању избора био срећнији од данашњих тинејџера.
Јер је и тај Duran Duran, који је далеко од мојих тада најбољих бендова, бољи од Britney Spears. Ту су били Hendrix, Led Zeppelin и многи други.

Временом сам почео да пребирам по плочама мојих родитеља и тетке Бисере. Преснимавао сам на касете и све то интензивно слушао. Имао сам среће да су моји слушали све тада најбоље, али заиста.
Радило се о џез стандардима, старим фацама које су обележиле 70-те године, као што су Weather Report, Herbie Hancock... И ту се десило нешто где сам ја схватио да ме џез више интересује од класичне музике или рока.

С: На званичном сајту Васил Хаџиманов Бенда сам видео информацију да си учествовао у извођењу реп опере „Funky Faust“, креације америчког виолинисте Leroy Jenkins-а . Приближи ми то мало, јер звучи као јако чудна целина.

Лероy Јенкинс је комерцијално непознат, јер је представник free сцене, авангарде. То се дешавало у моменту када сам ја студирао, а све захваљујући куми мојих родитеља, Бранкици Богданов, која је радила у Институту за модерну уметност у Бостону, који је имао удела у организацији тог догађаја.
То је била једна заиста уникатна изведба у којој излазе оперски певачи, па после њих репери, а уз то ми пратимо са неком авангардном свирком, која није била пука џез импровизација, већ је била написана музика. Битно је да је било јако интересантно и уосталом - добијене су одличне критике.

С: Какав је одјек био на Паскаљевићев филм о Београду и где је он приказиван, какво је било искуство радити са њим ?

Па добро, то је био телевизијски филм, тако да генерално није ни могло бити неког посебног одјека, није ишао на фестивале. Специфичан је зато што представља повратак Паскаљевића документарном филму, са којим је започео.
Горан је мене чуо у Бостону опет преко те исте Бранке Богданов. Био је задовољан оним што је чуо, дошло је до позива да се ја са својим бендом појавим у филму, па је снимио и свирку у Студењаку.

Уз то је и цела музика у документарцу моја. Једно дивно искуство генерално, а мени је једино жао што није настављена сарадња, у смислу рада музике на неком његовом играном филму, али ко зна, можда се тако нешто и деси.

С: С обзиром да си се опробао у раду музике за филм, занима ме да ли је различита концепција и планираш ли да се мало више посветиш том виду стваралаштва?

Тотално је другачија концепција, што је и главна чар свега. Ово што радим са својим бендом и неким другим музичарима је музика и само музика. Међутим, код филма имаш слику, сценарио, све то мора да се испрати, у циљу појачавања видео доживљаја.

У плану је рад са Миком Алексићем, човеком из чије су глумачке школе изашли Борис Милојевић, Никола Ђуричко и гомила других људи. Коначно је завршио свој филм, другачији од многих наших, па ако до тога дође, ја ћу први пут бити у прилици да радим музику за један озбиљнији играни филм, јер је „Кенгур“ ипак забаван филм, али и поред тога је јако захтеван.

Свако ко прати филм у потпуности схвата да филмска музика представља јако битан део целог производа. Зато ми то истовремено представља јако интересантан, а уједно и тежак посао. Јер, када добијеш филм без музичке подлоге и када га касније попуниш, видиш да је то нешто потпуно другачије.
Поврх свега тога је тај осећај који те учини великим, када схватиш да си створио нешто квалитетно, без чега би доживљај филма био потпуно другачији.

С: Импресије из Јапана, са EXPO-а 2005. Ко и шта је још представљало Србију и у којим сферама?

Нико. А једина сфера је била култура и то опет захваљујући нашем ангажовању и јапанском продуценту Хироши Такију који је добио на десетине дискова, а ми смо били одабрани. Поред нас, ишли су као гости: група Путоказ из Хрватске, перкусиониста Орхан Мас из БиХ и Слободан Тркуља кога смо ми повели.

У суштини, ми тамо нисмо ни имали свој павиљон као држава. ЕXPО траје 6 месеци, то је сајам на коме све земље света представљају све оно што је карактеристично за њих као државу, од традиционалних вредности до најсавременијих рачунарских технологија.
То је ужасно битан догађај, а код нас се нигде ништа није чуло.

Прво се нико није потрудио да се презентира наша држава тамо, а друго ни наш одлазак и оно што смо приказали није имало никакав медијски одјек, што ме стварно чини незадовољним. Није било никакве подршке, а ми смо тамо опет доспели неким другим токовима.
Чак ни филм који је требао да испрати наш боравак не би био одрађен да није Наташе, менаџера. Тако је то снимљено, измонтирано и опет је испало супер.

Све би било то симпатично да није било толико битно, јер да се ми нисмо јавили неким људима и то би прошло онако како се неке битне ствари код нас завршавају - као да их није ни било. Али ок, најважније је да смо ми тамо негде забележили Србију и Црну Гору, да смо свирали пред 3.000 људи, где су сви потпуно скренули и да смо у крајњем случају, оставили сјајан утисак.

С: Пар речи о ЕXIТ-у од стране човека који је и извођач и гледалац.

Морам признати да је ЕXIТ са једне стране сјајна ствар, фестивал који много значи целом региону и доказ да може нешто тако квалитетно да се организује код нас, а с друге стране се не могу похвалити добрим односом према домаћим извођачима, који су мало маргинализовани.

Ствар иде од неких баналности, типа - вама топло пиво њима хладно, до неких већих пропуста. Ми смо наступали 2002. и 2005. године и одличан је осећај наступати на таквом месту, где прође „милијарду“ људи, а ти видиш да је тим људима који те слушају лепо.

Али, то је нешто што се подразумева, то питање квалитета звука. Ипак, ово са друге стране оставља горак укус и у суштини, осликава у неку руку и стање нашег друштва. Мислим да то треба да се промени, а када до тога дође, онда ће све бити OK у потпуности.

С: Најбоља свирка прошле године код нас, а ти у улози посматрача, слушаоца...

Ух, па сад, било је свега...Да, дефинитивно Living Colour у Сава Центру, један од мојих омиљених бендова. То су 4 фантастична музичара који су као целина невероватни. Исто тако добар је био и Дејв Холанд на џез фестивалу.

С: Најзначајнији наступ ВХБ-а у досадашњој каријери?

Оно што је број 1 јесте наступ у СЦ-у пре Џо Завинула, што је била велика част. Свирати на истој сцени, а притом не бити представљени као „opening band“, као неки клинци који требају што пре да заврше. Били смо једноставно део програма, дали све од себе пред музичаром који нама много значи.
После свирке, он је пришао и рекао: “Супер..., ово је мој менаџер!“

То је био његов син с којим смо сад већ добри другари. Добили смо позив да свирамо у његовом клубу у Бечу, али смо добили и потврду да то што радимо неким компетентним људим звучи квалитетно.
Значи, кад те неко попут Завинула потапше по рамену, одмах ти је у глави мисао „Добро је, нисам скренуо!“ Поред те свирке, ту је и свакако тај Јапан, па и прошлогодишњи концерти у Паризу који има окрутну џез смену. То је доказ да се држиш, што је у савременим џез водама тешко.

С: Један од 3 најбоља концерта за мене је онај у СЦ-у са Најџелом Кенедијем. Како је уопште дошло до сарадње? Јако упечатљива је била „конверзација“ перкусионисте и Најџелове виолине.

Главни кривац је Ђорђе Милутиновић. Најџел гаји традицију џез сессион-а након својих регуларних концерата. Требало је да буде одржан у холу СЦ-а, али је Најџел рекао да то буде у великој Сали, уз слободан улаз.
Тако је од планираног session-а испао јако квалитетан концерт, што је тотално другачије. Испао је хепенинг, па је тако и Боки комуницирао са Најџелом, иако је Ирац.

С: „11 разлога за“, „Кафанки“. Када ће доћи на ред треће чедо?

Ееее, то је добро питање. Морали бисмо ове године да завршимо то. Због Јапана, Париза је то одлагано, сада чекамо оно најбитније, а то су спонзори. Овога пута ћемо то морати да одрадимо тако да албум у свим аспектима буде на највишем нивоу, управо због свих ових гостовања.

Што се тиче композиција, музике, у то не сумњам, али продукција, студио, и тако те „ствари које живот значе“ се морају одрадити како треба, а за то треба пара. Цео план је да се то заврши до лета ове године и да се изда негде ... са стране.

С: Какви су уопште продукцијски услови код нас?

Катастрофа.

С: Будућност џеза у Србији?

То је као да ме питаш : „Како видиш будућност Србије?“ Можда би нам могла помоћи нека гатара!? Све је то некако апстрактно, али није уопште немогуће.

Ја сам и даље позитивац. „Погрешни људи на погрешним местима“ је јако глуп текст, али не могу да верујем да не може да се појави неко ко ће имати осећај за подршку некоме коме је потребна. Јер, ако ВХБ наступа у Јапану, треба их испратити или ако Пера, Мика или Жика направе представу која вреди - треба их подржати, дати им простора.

Сматрам да немам прави одговор на то питање, а ово што ми радимо је највише што можемо како би све кренуло на боље.

С: Спот „Pinball“. Има ли можда којим случајем међу вама загрижених за флиперима?

Па, сви смо помало загрижени, али девојка која управо улази у кафану, Наташа, је највећи загриженик.