Порекло води из Етиопије, тачније из њене југозападне провинције Kaffe, из које је очигледно проистекао и сам назив. Дрво кафе се на том поднебљу није култивисало, већ је за тамошња племена представљало дар самих богова.
Плодови овог дрветана црномконтиненту нисуимали примену уобичајену за данашње конзументе.

Наиме, чланови многих етиопских племена, од којих се највише помињуони из племена Галлусу млелизреле плодове и мешалиих са животињском машћучиме су добијали високоенергетску намирницу која им је давала снагу токомдугих трагања за пленом у врелим саванама.
Овај период се сматра за први важнији у дугој историји човековог контакта са чарима овог хедонистичког нектара.

Други је започет од стране Арапа који су пренели саднице на Арабијско полуострво, где у XIII, XIV веку почиње ера гајења тог дрвета живота за многе кофеинске овиснике широм планете.
Прве веће плантаже су се јавиле на територијиданашњег Јемена, а и многе арапске државе које су почеле да се баве узгајањем су се удружиле са жељом да формирају монопол над производњом кафе са којом су сви лагано кренули да се упознају.

Први пут су људи дошли на идеју да пеку зрнои да касније његовим кувањем добијунапитак, који је назван qаhwа, у Турској, у којој је 1475. године, у Константинопољу отворена прва тзв. кућа кафе (тур.КавехКанес).

Турци су такође уносили иновације у припреми, тако што су додавали многе зачине при кувању, попут орашчића и цимета. Након отварања прве, куће кафе су ницале ко печурке после кише, јер су поред чаробне течности нудиле и друге занимљиве програме попут коцкања и разних политичких или теолошких дискусија.

У почетку је турски закону славу овог новог окрепљујућег напитка у себи носио уредбу по којој је било легално да жена којој муж није био у стању да обезбеди дневну дозу кафе, истог напусти без икаквих проблема.
Међутим, због све учесталијих баханалија које су кулминирале управо на тим састајалиштима, религиозни муслимани су постајали све беснији из разлога што се пиће које су они користили током својих ритуала и молитви на тај начин скрнавило.

Из тога су проистекле многе забране и још бизарније казне за прекршиоце. Тако су преступници који би били први пут ухваћени док срчу били пребијани, а они који би се поново усудилии да сркну коју, били би убацивани у кожни џак, па у море.
Временом је и та лудост нестала, такошто су власти увидевши да ни смртне казнене могу одвратити људе од уживања, дошле на идеју да дозволе постојање кућа кафе уз плаћање огромних такси.

А кафа никако није доспевала у друге земље света у којима се искључиво пијуцкао чај, да не помињем Велику Британију и њене колоније.
Арапске земље су љубоморно чувале од извоза и експлоатације семенке и саднице, а извоз зрна кафе је био могућ само у прженој формикако не би било могуће даље клијање.

Ипак, како ништа што се толико чува никад не може бити бескрајно безбедно, тако је на сцену ступио индијски муслиман, извесни Баба Будан који је током хаџилука по Арабији успео да прокријумчари неколико семена и по повратку кући, у јужну Индијуда их посади на свом имању.
Био је то мали корак за њега, али велики за човечанство...

Јако је занимљиво то да је он отворио Пандорину кутију, пошто се касније ширење кафе углавном заснивало на широком спектру крађа и разноразних сплетки.
Тако је почела светска турнеја, а од Европљана први су се са кафом сусрели Италијани када је преко венецијанске луке доспела на европско тло.
С обзиром да је то за њих ново пиће носило етикету „пиће Ислама“ у црквеним круговима се сматрало да су то ђавоља посла, али кадаје тадашњи папа Клемент VIII скупио храбрости да га проба, опијен благодетном аромом, брзо је донео одлуку да благослови и крсти кафу као истинско хришћанско пиће. Ама, чуда разна.

Што се тиче доласка кафе на тло највећег светског увозника данас, Америке, верује се да све заслуге припадају капетану Џону Смиту, оснивачу колоније Џејмстаун у Вирџинији, а као година за коју се везује прво помињање кафе на британском острву узима се 1637-а, кадаје Турчин по имену Јакоб (питам се има ли његово име везе са данас познатом марком?) отворио први „coffee house“ у Оxфорду.

Кафа и бизнис са отварањем кафетерија су помогли и Британцу Едварду Лојду, да отвори осигуравајућу фирму крајем XVII века, која данас словиза најпознатију те врсте. То је успео тако што је уз уобичајени мени у свом локалу, муштеријама, иначе трговцима и поморцима, нудио и услуге осигуравања робе.

И тако се попут неконтролисаног пламена култура уживања у кафи ширила на све стране света. Тај процес је праћен интересантним и помало невероватаним сторијама. Једна од многих је и она која се тиче појаве кафе у централној Европи, тачније Бечу.

Наиме, половином XVII века су вођене борбе између аустријске армије и снага османског царства, у којој су ови први извојевали победу, а Турци су при повлачењу за собом оставили велике количине материјала у џаковима, што је аустријским војницима личило на сточну храну.
Међутим, ту се нашао и Франц Георг Колчитцки, човек који је једно време живео у Турској и који је знао да направи разлику између сточне хране и семена биљке која је харала светом.

Узео је за себе џакове прогласивши их његовим ратним пленоми захваљујући томе отворио је прву кафетерију у том делу Европе. Такође је био и међу првима који су увидели да мало млека даје потпуно нову димензију овом напитку.

Крајем века, на ред долазе и Холанђани који су одмах искористили своје колоније у тропском појасу, попут Цејлона, Јаве и Суматре за стварање огромних плантажа, с обзиром на идеалне услове које захтева дрво кафе.
Постали су прва земља узгајивач кафе у комерцијалне сврхе, снабдевајући целу Европу.

Али, у игру тада улазе нови играчи. Француски поморски официр Gabriel Mathieu do Clieu krade семенке и преноси их на колонизовано карипско острво Мартиник, на коме после педесет година од овог пионирског подухвата за француску индустрију кафе, број стабала достиже тада рекордних 19 000 000.
Међутим, и они су на својој кожиосетили немилосрдност постојања круга илити оне старе, добре “Ко другоме јаму копа…”

Тако је 1727. године дошло до граничног спора у Гвајани, између старих пријатеља Холанђана и Француза, а као преговарач (нешто попут Мартија Архтисарија ових дана) је био послат бразилски пуковник Палета.
Ватрени Бразилац је игром случаја (или случајем игара) обрлатио жену тамошњег француског гувернера која му је у букет за срећан пут спаковала који пелцер и неколико семенки.
Е, а тад је на сцену ступио играчкоји је израстао у највећег светског гиганта на овом пољу.

Како је постала светски феномен, многи велики умови, а уједно и страствени љубитељи, стали су у одбрану и помагали да се преброде препреке на које је наилазила у многим друштвима.
Тако је Јохан Себастијан Бах компоновао и композицију у њену част, како би исказао бунт према тадашњој забрани пијења кафе женама у Немачкој, пошто се сматрало да их чини стерилним.

Још један од историјски важних догађаја који је утицао на ширење културе кафе, јесте и “Бостонска чајанка” (1773), након кога су Американциу пијењу кафе видели патриотску дужност у виду бунта према поступцима британске Круне због које је и дошло до познатог инцидента на доковима Бостона.

Ово је генерално гледано и представљао крај шокантних и иоле специфичних догађаја из бурне историје овог феномена.
Касније су се само смењивале бројне иновације, како на пољу култивисања биљке, прераде зрна и осталих технолошких операција, тако и на самом маркетиншком наступу.

Битно је поменути да је паковање у вакуумиране лименке у циљу што дужег очувања започето 1900.године. Само годину дан касније јапанско-амерички хемичар Сатори Катоје измислио “инстант кафу”, а већ 1923-е Немац Лудвиг Роселиус је дошао на идеју производње кафе без кофеина што је и спровео у дело.

Пред Други светски рат, земље Јужне Америке заложиле су се за успостављање извозничких квота, на основукојих би потписнице тог споразума биле у могућности да извозе кафу. Ти аранжмани ИЦО-а (International Coffee Organisation) су били потписивани на пет година, све до краја осамдесетих година прошлог века, након чегаје трговина либерализована, што је било праћено падом цене на светској берзи.

Дрво кафе припада породици “Rubiaceae”.  Постоји 30-ак врста, а као најпознатије издвајају се њих три. То су “Coffea arabica”, “Coffea liberica” и "Coffea robusta”.

Дрво је често попутжбуна, али може битивисоко између 4,6 и 6 м у пуној зрелости. Карактеришу га бели цветови пријатног мириса који цветају само неколико дана. Шест до седам месеци након цветања долази до појаве плода који зависно од степена мења боју од светло зелене, преко црвене до тамноцрвене при потпуној зрелости.

Плод се састоји из две по средини избраздане семенке окренуте једна према другој. Плодови формирају грозд који је за грану повезан танким петељкама.,што бербу чини лакшом.

Ова биљна култура најбоље успева у земљама тропског појаса пошто захтева лаку, дубоку земљу, са константно добром влажношћу, а велики утицај на принос и развитак уопште има и надморска висина.
Иако спада међу биљке које се могу узгајати на од 0 до 2.000 метара, најбољи резултати за “Coffea arabica” су добијени гајењем на висини између 600 и 1200, а за “Coffea robusta” испод 600 метара изнад нивоа мора.

За најквалитетнију кафу се сматраона која је добијена од “Coffea arabica”, јер је јако ароматична, али је уједно и најскупља. Карактеристична је и разлика у бојама зависно од поднебља гајења, па су тако сирова зрна кафе из Азије и Африке жуте, а америчка зелене боје (тзв.“green coffee”).

Након брања, врши се одвајање зрна од омотача употребом водене паре и специјалних љуштилица чиме се отвара пут ка најбитнијој операцији при преради кафе, пржењу зрна. Пржење носи то бреме важности из простог разлога што се током тог процеса одвија низ реакција хемијске и биохемијске природе које за последицу имају образовање ароме, односно формирања низаароматичних једињења која овом напитку дају идентитет.

Арома кафе је састављена од преко 300 ароматичних једињења која укупно чине 1% свих хемијских састојака кафе. Најпознатији и најозлоглашенији од свих каубоја јесте кофеин, алкалоид који у малим концентрацијама има стимулативно дејство, али у великим концентрацијама (као и сви претеризми!) има штетно дејство, пре свега на кардиоваскуларни систем.

Кофеин је био тема многих истраживања и место на коме су се ломила (а ломиће се и даље, без икакве сумње) копља између многих научника, корпорација и свих оних који се нешто питају на овом огромном светском тржишту. Ни реч више о њему нећуда прозборим, јер нема потребе.

Јако битан фактор за класификацију кафе као напитака, јесте и гранулација при млевењу, па је тако прописана величина самлевених честица за “турску” 0.1мм, за “еспрессо” је то 0.2мм, а за “филтер” је 0.3мм.
Највеће су честице за “инстант” (позната и као “топљива”) кафу, а промера су од 1 до 3мм, а све то из разлога што лакшег продора воде у само зрно и његовог лакшег преласка у раствор.

Као финиш производње ту је паковање које се врши под вакуумом ради заштите од штетног утицаја О₂ на свежину. Најчешћи амбалажни материјали су тзв. “ламинати” (комбинације разнихфолија- ПВЦ, Алу…), лим и стакло.

Последња препрека до сусрета “гурманске” врсте је наравно цена, а ту вам ништа не остаје, већ само “Ком обојци, Том и Џери…”

   1 - 23.1%        2 - 38.45%        3 и више - 38.45%

   Да - 34.6%      Не - 46.2%      Не увек - 13.2%

   турска - 50%     инстант - 34.6%     филтер - 11.5%    еспрессо - 3.9%