Један од највећих филозофа XX века Карл Попер у предговору своје књиге "Отворено друштво и његови непријатељи" дефинише демократију као процес мирне друштвене реконструкције која за циљ има побољшање судбине целог човечанства.

Изградња демократије је, по њему, спор, дуготрајан и мукотрпан посао, који се обавља корак по корак и који захтева учешће свих. Иако ову дефиницију не треба прихватити као аксиом, заиста се поставља питање у којој је мери могуће мењати једно друштво на боље уколико за те промене нису заинтересовани они који би требали да буду барјактари тог процеса - млади?

Велика апстиненција младих
Последња три месеца у Србији се не може живети од предизборних, изборних и постизборних активности.

По заступљености политичких садржаја у медијима и кафанским разговорима у протеклом периоду рекло би се да је међу грађанима Србије свест о потреби политичког деловања развијена барем колико и у старој Атини, а да су Срби своју политичку писменост и грађанску свест угланцали до високог сјаја.

Међутим, излазност бирача од 60% проглашава се за изузетно високу. Ове две међусобно опречне чињенице наводе на питање: Интересују ли се грађани Србије за политику? Још битније: Интересују ли се млади у Србији за политику?

Треба кренути од питања колико је заправо људи изашло на изборе? По РИК-у укупно 4.033.586 бирача од 6.653.851 уписаних

Ако се занемаре грешке у бирачким списковима (велики број људи који живи у иностранству и даље има пријављен боравак у Србији), којих није било мало, и ако се претпостави да велик део ромске популације у Србији није изашао на гласање, остаје нам скоро 2 милиона људи који нису искористили своје грађанско право.

По проценама истраживача и политичких аналитичара, највећи број апстинената је био старосне структуре од 18 до 35 година. Нажалост, никакви званични подаци не постоје, а и наведене процене не садрже цифре на основу којих би се могло утврдити колико је младих у Србији изашло на изборе.

С обзиром да смо сви даноноћно били бомбардовани политичко-пропагандним порукама, тешко је поверовати да апстиненти нису били обавештени о одржавању избора.
Дакле, остаје нам да закључимо - нису хтели да изађу на гласање.

Странке као извор незадовољства
Прошло је 17 година од првих (наводно) демократских и вишестраначких избора и 7 година од петооктобарских промена 2000. године, а политичка сцена у Србији још увек није стварно политичка, већ се још увек може рећи да је пре-политичка.
Да би објаснили шта то у ствари значи, морамо да направимо једну паралелу са развијеним парламентарним демократијама западног типа.

У демократски развијеним друштвима политичке странке су јасно идеолошки дефинисане: највећи део бирача даје свој глас странкама центра – левог центра (социјалдемократи), десног центра (конзервативци, демохришћани) и либералима.
Мањи део гласача своје поверење указује екстремној левици и десници, свакако недовољно да такве странке пресудно утичу на политичка збивања у држави. Углавном постоје и многобројне специјализоване странке (еколошке, регионалне, мањинске...).

Демократичност система обезбеђена је кроз принцип равнотеже слабе власти и јаке опозиције, која се манифестује у малој разлици у процентима оних који су гласали за леви или десни центар. Овакав принцип важи, мање-више, у свим државама чланицама ЕУ.

У Србији, са друге стране, не постоји никаква идеолошка смерница коју би странке на политичкој сцени пратиле. Странке у Србији се још увек дефинишу према томе шта мисле о периоду пре 2000. године, што свакако јесте битно за онога који треба о странци да формира мишљење, али није ни приближно довољно за онога ко размишља и о будућности.

Други проблем који политичке странке у Србији чини пре-политичким (самим тим у суштини и недемократским) је питање њиховог унутрашњег устројства.
Један политички аналитичар је својевремено окарактерисао устрој српских странака као екстремно бољшевистички, чиме је у ствари речено да ће се пре небо срушити него што ће оснивачи и председници странака дозволити да буду смењени.

Они који и буду смењени, углавном бивају и избачени или сами напуштају своје странке и оснивају нове. Оваквим поступањем се у ствари врши својеврсна феудализација политичког простора и онемогућава конструктивна расправа у оквиру једне странке.

Симптоматично је и то да странке у Србији проблеме младих не третирају као нешто што је битно, односно као нешто што је од суштинске важности за напредак једног друштва.
Рекло би се да је то последица једног у Србији широко распрострањеног уверења да човек престаје да буде балавац тек негде у четрдесетој години живота, када се среди, почне да зарађује, добије децу...

Стога је и било могуће да једна квазиинтелектуална простатократска клика у САНУ крајем осамдесетих прави процене колико може младих Срба (односно балавих Срба) да потроши у остваривању својих политичких циљева.

Данас би, после свега кроз шта је овај народ прошао, принцип већег укључивања младих у решавање политичких проблема, посебно оних који се њих директно тичу, требало да буде неоспоран.
Ипак, странке и даље ретко указују поверење младима, осим када треба лепити плакате.

Ентузијазам – покретач реформи
О томе да ли су реформе могле да буду брже и ефикасније дало би се расправљати данима, али стање у којем се држава налази и незадовољство брзином промена су главни фактор политичке индиференције младих.

Неко ко данас има 22 године зна да не може једноставно да се спакује и да оде на 10 дана у Барселону, јер нити за то има пара нити може да уђе у ЕУ без да данима чека визу. Иако је и такво стање ствари напредак у односу на период од пре десет година, млади, наравно, постигнутим нису задовољни, нити треба да буду.

Проблем је што своје незадовољство углавном изражавају повлачењем, апстиненцијом, неповерењем у целокупан политички систем. Поразни су резултати истраживања који говоре како више од две трећине студената БУ жели да напусти земљу по дипломирању.

Потенцијал за деловање међу младима свакако постоји, што доказују многобројне невладине организације, протести, трибине, акције и пројекти (па и овај наш мали часопис), које су покренули млади људи пуни наде и ентузијазма, са жељом да утичу на своје окружење и да га побољшају.

Ипак, веома је важно ту енергију и ентузијазам пренети и на институционални ниво и деловати на парламент и владу. На таквим местима свако деловање има много већу тежину.

Ако могу пензионери да се организују и да на изборима освоје око 150.000 гласова са платформом не дамо своје тековине, могу ваљда и млади да учине нешто слично и да озбиљно покрену питања реформе образовног система, професионализације војске, европске будућности земље...

Крајње је време да престанемо да се чудимо како неко ко је рођен 1982. године може да постане народни посланик, а да се запитамо зашто таквих посланика нема више.