Ускоро ће многи од нас засновати радни однос.
Имајући у виду стање у којем се наш пензијски систем налази, озбиљно бисмо требали да размислимо о својој будућности и примањима која ћемо имати, када једнога дана завршимо радни век.

Како ствари стоје, неопходно је да ствар преузмемо у своје руке и уплатама у пензионе фондове осигурамо своју старост.

Већ дуже време у стручној јавности и политичким круговима полемише се о неопходној темељитој реформи српског пензијског система због неодрживости постојеће ситуације.

Одабрани концепт реформи је сличан реформама које су изведене у другим земљама у транзицији.
Он је базиран на конституисању пензијског система у чијој се основи налазе два стуба од којих је један већ постојећи пеј ез ју го (pay as you go) систем, а други систем добровољног пензијског осигурања.

Неке земље су увеле и трећи стуб који се базира на обавезном пензијском осигурању чија се средства се капитализују, али су то од земаља у транзицији или оних које су скоро окончале тај процес, спровеле једино Пољска, Мађарска, Хрватска, Бугарска, Естонија и Литванија.

Неопходан, али не и довољан, услов за успех реформи је формирање адекватног законског и институционалног оквира. Поред тога реформе морају бити брзе, без пуно политике, са јасним циљевима и стручним људима који ће те реформе спровести.

„Пеј ез ју го“ је засован на сливању доприноса запослених у фонд пензијско- инвалидског осигурања где се та средства користе за текуће исплате пензионерима и другим примаоцима социјалног осигурања. Да би „пеј ез ју го“ систем био одржив неопходне су одговарајуће демографске карактеристике становништва, као и снажне економске перформансе економије у целини.

Потребно је, наиме, да по сваком пензионеру постоји минимум 3 до 3,5 запослених, а код нас, према најновијим истраживањима, број запослених и број пензионера има тенденцију да се изједначи, тако да ће ускоро сваки запослени имати свог пензионера.

Само да подсетимо, током 60-тих година прошлог века, на сваког пензионера је ишло између шест и седам запослених.

Имајући у виду да смо 10. најстарија нација на свету, да нам је природни прираштај јако низак, да имамо преко 900 хиљада незапослених, да нам је GDP per capita међу најнижим у Европи, јасно је да је пензијски систем код нас, који се доскора базирао само на овом стубу, у дужем (можда и краћем) року био осуђен на пропаст.

Ако је за утеху, велики број развијених земаља има значајне проблеме са финансирањем пензија, мада су њихове тешкоће узроковане пре свега демографским факторима, било како било, предвиђа се јос пуно ''болних'' резова у овој области.

У Србији се 2002. кренуло са реформама учињеним у правцу продужавања радног века и одређивање нове формуле за израчунавање пензија, где се као критеријум за обрачун висине пензије користе сви доприноси које је запослени упалаћивао током свог радног века, а не они из десет најбољих година.
Иако је дошло до извесних растерећења, предузети кораци нису били довољни.

Ситуација је још алармантнија када се има у виду висина пензије и чињеница да више од 200 хиљада пензионера живи испод границе сиромаштва, тако да простора за евентуална смањења пензија нема.
Логична одлука била је да се постојећи пензиони систем "подупре" додатним стубом.

Друга два стуба пензијског система функционишу на принципу капитализације средстава, односно стедства се издвајају у одређене фондове и улажу у хартије од вредности на финансијском тржишту, како би својим клијентима обезбедили стабилне изворе прихода по окончању радног века.
Исплате се обављају у виду ануитета и представљају неку врсту додатних прихода, након навршавања предвиђене године живота.

Стуб обавезног пензијског осигурања, иако није спроведен код нас, функционише тако што запослени има посебан рачун на који је послодавац обавезан да уплаћује део доприноса радника, при чему тај радник у сваком тренутку има увид у стање на рачуну, а средства са њега се улажу тј. капитализују.

Ови фондови се налазе у врло комотној ситуацији, где имају сигурне упалате и веома дуг период доспећа обавеза- преко 25 година.

Према речима г-дина Александра Кртинића, директора друштва за управљње добровољним пензијским фондом Цитадел: "Крајње је логично да се прво уведе стуб добровољног пензијског осигурања.
С једне стране, неопходна је свеопшта едукација становништва, да се изгради сама култура инвестирања у пензијске и инвестиционе фондове, и да се, с друге стране, фирме које се тим пословима баве, припреме, како би на професионалан начин успеле да одговоре захтевима инвеститора, тако што ће ефективно реализовали своје послове, уводити нова технолошка решења, измишљати нове производе... ".

Поред тога, он је скренуо пажњу да овај стуб јако пуно кошта и да би представљао додатни удар на доприносе који се сливају у државну касу и по том основу смањивао ионако ниске текуће пензије. Кртинић је нагласио да уколико би се и уводио овај сегмент пензијског система, то би требало спровести веома пажљиво.

У жижи интересована на финансијском тржишту су добровољни пензијски фондови који су након доношења потребног закона и подзаконских аката, додуше са знатним закашњењем (Закон о пензијским фондовима донет је тек на јесен претпрошле године) пуном паром почели да излазе на тржиште.

Очекује се да ће њихова појава у перспективи допринети продубљивању и употпуњавању финансијског тржишта код нас, као и стабилизацији самог пензијског система. "Тржиште ће се само прилагођавати захтевима великих инвеститора, и они ће бити ти који ће покретати само финансијско тржиште. На који начин?

Тако што ће све више фирми излазити на берзу, генерисати много више инструмената у које ће моћи да се улаже, кумулираће се велика финасијска средства, и извршиће се један општи притисак на тржиште да ствара хартије", предвиђа он.

Појава већег броја фондова је позитивна, јер ће становништво које се одлучи да им повери своја средства имати на располагању већи број опција и позитивна конкуренција између самих фондова ће допринети унапређењу самог квалитета услуге.

Нашем тржишту егзистирају следећи фондови: Делта Ђенерали, Рајфајзен Футура, Гарант пензијско друштво, ДДОР Пензија плус, НЛБ Нова пензија и Дунав добровољно пензијско осигурање, Цитадел добровољни пензијски фонд можемо очекивати већ крајем априла, а до краја 2007. очекује су још четири.

Највећи проблем са којим се друштва за управљање (фондови, као пензијски тако и инвестициони), тренуто сусрећу су везани за недовољан број портфолио менаџера.

Они представљају "мозак" самог фонда тако што на бази своје експертизе врше бројне анализе и доносе одлуке о томе где ће се и на који начин пикупљена средства пласирати.
Тренутно у Србији постоји 15 лиценцираних портфолио менаџера, а потребе тржишта су далеко веће.

У Србији само пет одсто људи уплаћује добровољно пензијско осигурање, што је најнижи проценат у Југоисточној Европи. У Хрватској се, на пример, тај проценат креће око 20 одсто. Осврћући се на овај податак Кртинић је истакао: "Раст броја клијената се свакако очекује, а којом ће се динамиком то дешавати, зависи од нас самих - да ли ми имамо ту културу и жељу да неке ствари преузмемо на себе, да схватимо да је наша судбина у нашим рукама, да нико више неће да брине о нама осим нас самих.

Такође морамо да знамо да ће та "државна" пензија бити веома ниска, можда чак неки вид додатка. Морамо да се окренемо сами себи, да нађемо инструменте како ћемо да уштедимо за онај моменат када се будемо пензионисали".

Износ средстава који ће се добијати по одласку у пензију зависи од висине, динамике уплата, одабраног пензионог плана и, пре свега, успешност пословања самог фонда.

У сваком случају, главни критеријум при избору фонда од стране клијента је тренд раста инвестиционе јединице, при чаму не би требале да буду одлучујуће дневне осцилације вредности, већ дугорочни тренд раста.
Инвеститор своја средства може пребацити из једног фонда у други и уколико овај остварује дугорочно веће приносе.

Осим тога пензијски фондови међусобно конкуришу и разним облицима сервиса према својим клијентима, приступачношћу информација... Право на уплате у приватне фондове имају како запослени код послодаваца, тако и незапослени, пољопривредници, родитељи за своју децу итд.

Пензијски фондови су због специфичности своје функције конзервативне институције са високом аверзијом према ризику, тако да су и законом ограничене на улагања у високо квалитетне хартије од вредности.

Поред тога, Народна банка свакодневно врши надзор и контролу улагања и пословања фонда уопште. На ово би посебно требало обратити пажњу имајући у виду трајне и несагледиве последице које је имало једном нарушено поверење у српско финансијско тржиште.
На евентуалну несолвентност ових институција се не сме ни помислити.

Према актуелном закону до 5% свог портфолија пензијски фондови могу да улажу у банкарске депозите, 15% у некретнине, а само 10% средстава може бити пласиран у иностранству.
Кртинић је тржиште некретнина у Србији оценио као веома атрактивно, док ће евентуални пласмани у иностранство постати атрактивни тек у дужем року јер се на домаћем тржишту, тренутно, може остварити виши принос.

Закон ограничава пласмане на пласмане у хартије блу чип (блуе цхип) компанија које дају сигуран, али низак принос.
Што се тиче улагања у ХОВ у земљи, на Београдској берзи тренутно постоји само петнаестак компанија које испуњавају законом постављене критеријуме и у чије ће хартије пензијски фондови моћи да улажу.
Из тих разлога сви фондови ће у кратком року остваривати сличне приносе јер немају превише маневарског простора.

Знатан део својих средстава пензијски фондови у иностранству улажу у муниципалне обвезнице, тј. обезнице које емитују уже друштвено-политичке заједнице. У нашој земљи још увек нису створени услови за емисију ових обвезница.

Разлози за то су недовољна фискална децентрализација, непосојање институционалних услова као и недовољан број квалитетних кадрова на локалном нивоу који би ту операцију могли да изврше, тако да се, према Кртинићевим речима, емисија муниципалних обвезница још увек не очекује.