Постоји неколико врста излазака у позориште. Уколико желите да будете виђени, да се нађете у штампи и осталим средствима јавног информисања онда ћете сигурно изабрати премијере.

Оне су место на ком проверено можете да будете фотографисани и запажени искључиво по гардероби коју сте одабрали. Уколико вас брину коментари, односно оно шта треба да кажете након одгледане представе, уопште не морате да размишљате.

Ту су програми који се деле на почетку. У њима се налази све што треба да изговорите. Ако вас пак мрзи да прелиставате програме, увек можете да изаберете једну од две проверене варијанте.
Једна је да изразите оштру критику на тада виђено- или да претерано кудите или да будете одушевљени и насмејани говорећи да боље нешто у животу нисте гледали.

Свеопште посматрано, постоје два кључна табора у овом случају, неафирмисани и незадовољни студенти глуме и осталих видова уметности који се углавном опредељују за исцрпне описе онога што по њима није ваљало.

У групу која све хвали спадају јавне личности које због бољих фотки желе да се смеју и да кажу позитивне ствари како се не би замерили, углавном. Друга варијанта је да користите већ изречено, критике људи који су говорили пре вас.
Најчешће коришћени израз у овим круговима је: „Овај перформанс је заиста целокупни чулни доживљај.“

Но вратимо се на сам почетак, на одабир гардеробе. Шта обући за премијеру, доживљава се као питање од круцијалног значаја. Битно је бити примећен од самог улаза, па чак и „блистати“ у мраку за време догађаја.
Која је радња, ког типа је представа, како су глумци изнели цело дело - то заправо није битно. Важно је да су „актуелни и атрактивни.“ Ова крајност је на жалост врло честа.
Најчешће на њу можете да наиђете када одете на неку премијеру. У први план се ставља визуелни доживљај појединаца, док су се срж и духовно богатство које би било лепо да се понесу са тог места изгледа заборавили у прошлом миленијуму.

Уколико сте помислили да млади имају снаге да мењају свет у бољи, лепши и културнији, преварили сте се. Управо су они ти који праве највеће проблеме особљу у позоришту.

Најгори дани радним колективима позоришта су када им у госте долазе групе основаца и средњошколаца.
Организовани од стране школе у позориште улазе у хордама, са све грицкалицама. Обавезан реквизит - мобилни телефон, уколико се „сморе на представи“ да могу да играју игрице и пишу поруке.

Мотив за одлазак у позориште је обично већа оцена из српског језика и књижевности које им обезбеђује професорка која им је карте набавила по нижој цени, а не ретко и врло се „уградила“ у те исте цене карата.
Ако сте се ипак и ви неким случајем нашли у целој тој причи, немојте да се зачудите уколико чујете да се ученици играју разних, њима занимљивих игара типа чувене зуце, или довикују из последњег у први ред или пак играју ласором јер им је страшно занимљиво што се глумац збунио и заборавио текст када су му црвени зрак усмерили право у око.

Може да се деси да понављају на глас реплике са сцене и модификују их у складу са тренутном инспирацијом. И таман када помислите да горе од тога не може и питате се има ли неког ко одговара за њихово малолетничко понашање, схватите да се њихова учитељица смеје заједно са њима на све то и коментарише најновије мелодије Нокије које они прелиставају том приликом. Сваки даљи коментар овде је сувишан...

Ако сте помислили да је ово ретка појава, варате се, ово је појава на коју сви разводници и радници позоришта реагују са чуђењем и непрекидно апелују да се тако нешто више не дешава.
Да ли су млади ти који мењају свет и шта се дешава са онима који немају ни представу о томе шта је пристојно; шта је са онима којима нико није показао шта значи лепо понашање, шта је прихватљиво понашање на јавним местима, како се обући, спремити, шта очекивати, шта понудити а шта тражити?
Пуно је питања и пуно одговора, али засигурно и пуно начина да се нешто учини против ове масовне појаве некултуре у позоришту.

- Јел ме чууујеееш?!! Немам домета, зови ме на други број!“

Ситуација у галеријама је слична оној у позоришту. Маса људи на овакву врсту дешавања долази да би било виђено.
Наравно, и овде је најбоље доћи за време неке кампање, јер у другим случајевима нема људи, стога је бесмислено долазити. Коментари који се чују том приликом од те већине су прозаични и обично немају никакве везе са поставком.

Једноставно, данас је изузетно модерно ући у галерију, озбиљно и са климањем главе посматрати поставку и обући нешто у складу са описом догађаја који се прочита у новинама или најавама догађаја.