Рођена је у Африци, средњу школу завршила у Америци и дуго боравила у Јапану, захваљујући овом послу. Никада није маштала да постане манекенка јер за тим није било потребе, пошто је одувек знала да ће се тиме бавити, мада желела је да буде и ронилац и археолог.

Чула сам да си рођена у Африци и да си тамо живела до своје пете године. Шта ти је највише остало у сећању из тог периода?
Предивне ботаничке баште са бујном вегетацијом (посебно локвањи), дружење са црначком децом из краја, моја дадиља црнкиња Сузана, гигантски инсекти којих сам се плашила и ручак са свом децом из комшилука, које је моја мама звала да би успела да ме натера да нешто поједем.

Ко је коме био чуднији, ти црнцима или они теби?
Били смо деца и стално смо јурцали, боју коже нико није примећивао. Ја сам и даље таква, волим добре људе ма какве националности и боје коже они били.

Јеси ли живела још негде у иностранству?
У Америци сам завршила средњу школу, а била сам дуго и у Јапану, па би се могло рећи да сам и тамо живела.

Је ли твој сан као девојчице био да постанеш манекенка или си маштала о нечему другом?
Још тада сам знала да ћу бити манекенка, нисам имала потребу да сањам о томе. Никада нисам ни помислила да то нећу бити. Уз то сам желела да будем и ронилац и археолог.

Не делујеш као неко ко јури за славом, а ипак ти се десила. Колико је то оптерећујуће, а колико уживаш у томе?
Никада нисам јурила славу, јурила сам само да што више радим. Волим свој посао толико да ми слава и награде нису много битне.

Једна си од најтраженијих манекенки код нас, радиш пуно и добијаш разна признања за то. Сматраш ли да је моћ трансформације твоје најјаче оружје у овом послу?
Ја сам своје најјаче оружје у послу.

Доста си радила и у иностранству. Где све?
У Милану, Барселони, Мадриду, Атини, Токију и Осаки.

Има те пуно у медијима, али рекла бих да добро ескивираш таблоиде. Је ли то са намером?
Ја ни не размишљам о таблоидима. Водим нормалан живот и гледам своја посла.
Мислиш ли да појављивање у таблоидима може имати неке предности у смислу добијања ангажмана или боље плаћености?
Појављивање у таблоидима нема таквих предности, осим ако је популарност некоме предност. Мени није.

Јеси ли захтевна или нервозна пред ревију или снимање?
Никада! Када се ради посао који се воли нема нервозе, чак и када је тешко.

Знам да немаш неки посебан режим исхране. Можеш да једеш шта хоћеш јер имаш добар метаболизам. Да није тако, да ли би била спремна да “гладујеш” да би могла да се бавиш овим послом?
Срећом немам такве проблеме. Била бих спремна да гладујем ако би то био једини начин да радим посао који волим. Али никада не бих дозволила да угрозим своје здравље и развој. Зато мислим да девојчице не треба да гладују и доводе себе у опасност.

Водиш ли ипак рачуна о нечему када је твоје тело у питању, рецимо пуно тренираш или слично?
Пошто немам проблема са променом килаже, умем да се улењим. Повремено вежбам рекреације ради. Две године нисам ништа радила и сада сам се поново активирала. Морам да признам да ми много прија, јер тако обнављам енергију.

Опробала си се и као глумица. Је ли то било чисто задовољавање радозналости или би радо прихватила нову улогу?
У том изазову сам уживала и радо бих прихватила нову улогу.

Ако се не варам, улогу си добила путем кастинга. Како си се уопште одлучила да одеш на кастинг и шта се тамо дешавало?
Била сам срећна што сам позвана на глумачки кастинг јер волим изазове. Као и сви остали, добила сам парче текста и одглумила га пред камером. И добила улогу.

Колико мислиш да си се снашла у тој улози?
Ја више волим да то други кажу. Компетентни људи су ми рекли да се уопште није видело да глумим. То је највећи комплимент.

Волиш и да пишеш. Добијала си чак и Змајеве награде за поезију. Да ли још увек пишеш?
Не пишем више. Добила сам пет Змајевих награда за поезију. Моја наставница, која је имала лоше искуство са учеником који је преписао нечију песму и добио награду за њу, ме подвргавала свакаквим тестовима да би се уверила да ја пишем своје песме. То је трајало недељама и било је врло непријатно. После тога се уверила у моје песме, али ја више нисам имала жељу да пишем.

Такође и сликаш. И за то си добијала награде и чак су неке твоје слике биле изложене.
Моји цртежи су редовно излагани у мојој основној и средњој школи. Добила сам три награде на Октобарском салону у Београду и моје слике су биле изложене у павиљону Цвијета Зузорић. Поред тога четири моја рада су добила награде на фестивалима у Сијетлу у Америци где сам завршила средњу школу.

Рекло би се уметничка душа, али ти волиш и математику. Чак си изјавила да си хтела да упишеш електротехнику. Мало чудна комбинација?
Мој тата је врстан електро-инжењер. Љубав према природним наукама сам наследила од њега. Од електротехнике сам одустала јер сам схватила да сам превише енергична да бих радила канцеларијски посао.

Могло би се рећи да си мултимедијална личност. Само још да почнеш да певаш?
Ко зна! Певала сам и у хору. Све је могуће.

Ко год је имао прилике да те упозна каже да си јако пријатна. Такав утисак одајеш и у јавности – увек насмејана, никада надмена. Који је рецепт?
Опходим се према људима онако како бих желела да се и они према мени опходе. Пажљиво “газим” кроз живот, трудећи се да никога не повредим. Бавим се собом и својим животом. Када је неко задовољан самим собом, нема потребу да фасцинира или терорише друге људе. Такве ствари раде искомплексирани људи.

У чему највише уживаш, шта те чини срећном?
Срећна сам када сам у друштву мојих родитеља и људи које волим.

Са ким се и где најбоље проводиш?
Волим да играм целе ноћи, окружена опуштеним људима. Нажалост такве проводе везујем за иностранство.

Једном приликом си изјавила да се од манекенства код нас не може живети, да је то само добар џепарац. Од чега планираш да живиш, како да зарађујеш?
Тачно је да не може да се живи од хонорара. Ја никада нисам свој живот градила само на манекенству. Још увек не знам шта ће бити моја примарна професија у годинама које долазе. Видећемо.