Ових нас дана по новинама страшно замајавају наводном кризом у Влади Србије. Један дан политичари сваке од владиних боја емитују грозоморно претеће изјеве о оним другима, а други дан демантују да су око избора, око Косова, око NATO у свађи.

Па и нису. Око свега тога. Али у свађи јесу.
Јер око датума одржавања избора, ових или оних, пита се ваљда Уставни закон.
Око Косова се питају наши Руси и њихови Американци. А око NATO се наравно питамо – МИ. Грађани фирме Србија. И шта онда они око тога имају да се свађају, кад се не питају.

Једино око чега се они питају су директорска места у јавним и другим сасвим или полудржавним предузећима. У то им се не меша ни Устав, ни Руси, ни Американци, ни МИ.
Е, око тога се они свађају. Кад нико не чује. Али их срамота да признају.

Шта једни о другима имају у џепу, јер ако џепове пред нама истресу, чиме ће једни друге следећих недеља да уцењују.
У међувремену се међусобно (само)застрашују јавним конкурсима за избор њихових директора. При чему су онако самозастрашени застрашујуће смешни.

А најсмешније искрен је Андреја Младеновић, надолазећи кадар наравно ДСС. Он каже да за његову странку није никакв проблем да се директори јавних предузећа именују јавним конкурсом. Јер, није битан начин на који они долазе на директорско место него одговорност у раду.
А сад пази на поенту и суштину: “Кад се буде достигао тај ниво, првенствено политичке одговорности, биће потпуно ирелевантно дали су директори бирани конкурсом или је то чинила влада”. Молим.

А досадашњи директори јавних и осталих државних предузећа били су политички одговорни.
Ево примера. Ових дана читам у загребачкој штампи, нећу ваљда у нашој, како се са приватизацијом НИСа отеже због једног јединог разлога: свака странка жели да га баш она прода.
Зато наводно у НИСу гледају да са свим странкама буду на ти.

Као драгој савети много људи долази да се жали мени, прецењују важност нас новинара. Па ми баш ових дана једна госпођа, некад руководилац у великој, сад пропалој, парадржавној фирми, прича како је на њеном платном списку деведесетих био један значајан, да значајанији не може бити опозициони политичар. Мада наравно тамо никад није радио.
Ето шта ти је политичка одговорност.