Уназад неколико година како у свету тако и код нас, могу да се виде људи како шетају сами по улицама...
Да ли је у питању модни крик или нешто друго упитали смо Зорицу Томић, професора на предмету Комуникологија на Филолошком факултету у Београду.

МонополЛист: Бројна истраживања показују да се људи све више отуђују једни од других. Који су разлози по вашем мишљењу све већег отуђења (промена система вредности, нових начина комуницирања...)?

Зорица Томић: Један од разлога је свакако промењен комуникативни систем и бројна техничка помагала, од Интернета, видео игрица, па до мобилних телефона.. Са друге стране, савремена медијска култура која је орјентисана на праћење или промоцију трендова, једном речи обележена квалификативом «инстанта», и фасцинирана концептом краткотрајности, ову категорију уводи у све сегменте живота, па и у наше најинтимније контакте.

Ништа више није трајно, јер напросто ништа више нема вредност по себи, већ само уколико може да буде инструментализовано за нешто друго.
Отуда бих била склона да модерну варијанту отуђења видим не толико у класичним терминима друштвене теорије, већ пре у смислу хиперинвестирања у категорију индивидуе, која је довела до крајње фазе «персонализације», у којој свако живи у некој врсти сопственог бункера равнодушности

МЛ: За отуђење младих многи, пре свега припадници старијих генерација, имају обичај да најпре оптуже омиљену забаву 21 века - нове технологије (видео игрице, мобилне телефоне...), зар је баш тако или има и других разлога?

ЗТ: Немојмо се заваравати. Са техником је исто као и са «тамним вилајетом». Ко узме, кајаће се, ко не узме, такође.
Оно што по мом мишљењу одређује савремену комуникацију а тиче се поменутих помагала, јесте извесна амбиваленција између тзв. «лаке доступности», са једне и могућности за одложену реакцију, односно за дистанцу са друге стране, која се успоставља као нека врста обавезујућег комуникативног кода.

Користећи техничка помагала, можемо да се представимо како хоћемо и у крајњој линији да калкулишемо у својим односима.

МЛ: Ви у вашој књизи «Пољубац у доба кулирања» кажете да је младих који се заљубљено држе за руку све мање и да је кулирање постало пожељан модел понашања. Због чега је то све тако?

ЗТ: Чини се да пар више није у моди, и да је уместо тога на сцену ступио «солер», односно, усамљени појединац који мора да се понаша и изгледа као неко коме други нису потребни.
Један од разлога је свакако порушен систем вредности, са којим је и идеја породице доведена у питање.
Са друге стране, савремни глобални капитализам у транзиционим условима налаже ревитализовање Хобсове песимистичке теорије у којој други нису наш циљ него наше средство.

Ако се томе додају и наслови у популарној штампи, у којима се мање или више отворено други тумаче као пакао који треба заобићи, од пословних, преко комшијских до партнерских односа, онда, таква дијагноза делује сувишно.

МЛ: У књизи говорите и о комуникацији међу младима (превасходно студентима), каква је комуникација међу младим људима данас код нас?

ЗТ: Изгледа да су младићи и девојке толико удаљени међусобно, као да живе у одвојеним универзумима, давећи се у предрасудама које гаје једни према другима. Девојке, наиме, мисле да мушкарци од њих очекују да се понашају и буду као «спонзоруше», док они, међутим, живе у паници да неће бити у стању да испуне њихова очекивања у погледу мешавине Џемс-Бондовског и тајкунског понашања.

МЛ: Ви сте назвали «Пољубац у доба кулирања» пољубац као симбол неке блискости у доба кулирања. Шта је све данас кулирање по вашем мишљењу?

ЗТ: Не неке, него најдубље блискости која се може остварити између двоје. У контексту у којем разговарамо, «кулирање» је заправо препоручени комуникативни код који претпоставља стварну или псеудо равнодушност према другима.
А заправо, у питању је само одбрамбени механизам, којим савремена култура, опседнута «победничким имиџом», заогрће нашу природну крхкост, страх да не будемо одбачени и тиме да не постанемо «губитници».

МЛ: Данас, многи млади људи гледају свет кроз материјалне вредности... да ли је то последица немаштине, транзиције?

ЗТ: Свакако да су и транзиција и сиромаштво узроци. Али више од тога, у доба глобализације, медији који представљају праве агенте капитала, непрекидно репродукују логику потрошње као једину операционалну. То ће рећи углед више неме никакве везе са вештином или врлином, него искључиво са друштвеним престижом који постаје организационо начело модерне меритократије.

МЛ: Који су начини да се то измени у будућности?

ЗТ: Мислим да ће људи у сусрету са испразношћу трендова, императивом смењивости, и краткотрајности, у култури инстанта, савсим природно посегнути за нечим што делује трајно и представља угаони камен на којем се конституише појам смисла.

Да ли ће то бити окретање ка духовности, или враћање изворним моделима људске комуникације, остаје да се види.

МЛ: Постоји ли нешто у српској култури што је свих ових година одолевало политичким, економским, социолошким и етичким потресима, и ипак остало упечатљиво за ово поднебље?

ЗТ: Упркос чињеници да су многи људи и поред тешких околности налазили и мотив и снагу да се баве стваралаштвом у свим областима, чини ми се да је хумор у највећој могућој мери био нека врста погонског горива од којег је зависио наш витализам и способност да преживимо.

МЛ: Шта су сада највећи проблеми код нас када је реч о комуникацији, да ли се могу сматрати типичним за земље у транзицији?

ЗТ: Један од највећих проблема је одсуство мере у јавној, односно, политичкој комуникацији. Руковођени конкурентском логиком, домаћи медији као да дају подршку неуљудном, дискредитујућем и увредљивом тону за којим посежу актери јавне сцене.

У свакодневној комуникацији, међутим, изгледа да се изгубила извесна мера спонтаности и отворености, уступајући пред обавезујућим калкулнтским понашањем.
И ако је за утеху, морам рећи да смо још увек далеко од Јапанаца код којих су детектоване две нове социјалне болести. Једна се односи на потпуну фасцинацију виртуелним светом, па огроман број младих људи нити има времена нити интересовања за стварне контакте.
Друга се односи на невиђен страх од других људи.

МЛ: Како видите младог човека у Србији кроз пет година?

ЗТ: Пет година није тако много. Верујем да ћемо се увелико навикнути на стандарде уљудне комуникације карактеристичне за модеран свет. Оно што ме по мало плаши је могућност да сходно тим истим стандардима, једног дана схватимо да људи око нас полако почињу да добијају вучје њушке.