Дејан Николај Краљачић. Рођен 1975. године.
Тренутно место пребивалишта - углавном Београд. Драматург, критичар, филмски и ТВ редитељ, предавач, филмофил, перфекциониста, конфликтна особа по потреби....

Кокетује са стрипом, штампом, а највише са новим формама које дефинишемо као ексцентричне. Шта је највише, а шта најмање од горе наведеног? Да кренемо од почетка, као што логика налаже.

С: Хронолошки редослед занимања.
Ја сам најпре филмски и телевизијски режисер.
Затим сценариста, па продуцент, па критичар.
Доцент на Акедемији уметности у Новом Саду.

Главна пасија ми је уметнички филм, а циљ режија дугометражног филма.

С: „Сањам, а шта ми се дешава”.
То је документарни, средњеметражни филм који сам снимио 2001. године.
Следеће године сам одбио награду. (Ко још одбија награду? Зашто?)

Сматрао сам да је филм био дискредитован, нисам могао да се помирим са том врстом намештања награда.

Притом се не уопште не прати ко је шта урадио. Филм је затворио фестивал.

Био сам пријатно изненађен реакцијом публике и дугим аплаузом. Филм их је дотакао.
Сматрам да је тај филм тематски веома важан.

Ја сам се у најкритичније време бавио клинцима са Косова и због тога био одбијен на преко 30 фестивала.

Филм је, са једне стране, третиран као српска пропаганда и манипулација децом, а са друге стране, то је изузетно је модеран израз, јако модеран естетски и због тога је имао проблем проходности у том смислу.

С: „Асфалт”.

Ја сам велики љубитељ СФ и моја два сценарија су на ту тему.
Нису они СФ у смислу специјалних ефеката и истраживања свемира, него су у идејном, унутрашњем смислу футуристички, потпуно необична и померена стварност.
Та сценарија чекају средства.

Што се тиче „Асфалта” , својевремено сам прошао на конкурсу за пројекат у развоју Скупштине града, али стало је на томе.
Изгледало је нереално да се скупе та средства, иако он ни не би био толико скуп.
 Цифра је испод милиона, што је за један филм са пуно акције, са скоро 40 ликова, заиста невероватно јефтин.
Ипак је ту идеја у концепту, а не у неким другим стварима. Ја и даље њега гурам, али сада дефинитивно не могу да стигнем од силних ангажмана.

Желим да напишем још један сценарио који имам већ дуго у глави, који би имао сведенији буџет, који би коначно могао да прође.
Мој први СФ сценарио „Зашто босански полицајци носе наочаре за сунце” је тек ексцентричан филм и за њега сматрам да још није дошло време.

С: Стрипови.

Ја сам велики стрипофил, један сам од оснивача Салона стрипа у Београду.
Он се дешава увек последњег викенда септембра, већ пет година.
Морам признати да због тога уопште не спавам последњих месец дана.
То је један замашан посао који све одушевљава када дођу да виде, али наравно, нико неће да нас подржи у оном суштинском смислу, на нивоу државе, на нивоу неких елементарних финансија.

Знам да се те финансије ипак распоређују у осредњим износима неким пројектима у којима ја заиста не видим неки значај.

С: Студентски културни центар, познатији као СКЦ.

Био сам уредник филмског програма у Студентском културном центру од 2001. до 2003. године. Тада сам пласирао један врло интересантан фестивал чилеанског филма, што је био први пут код нас.
Ти филмови су били непознаница и највећим филмофилима.

Било је и неколико циклуса који су везани за хорор филм, где је било приказано неколико култних филмова из шездесетих и седамдесетих година који су страшно квалитетни. Оно што ми је најдраже је што се створила једна чудна циљна група.

Било је тотално атипично у односу на београдске премијере и класичан репертоарски биоскопски филм. Такође сам уприличио комплетног Питера Џексона јер многи нису знали за његове прве филмове. Посета је била изузетна.

С: Филмска едиција „Вртоглавица”.

То ми је била велика амбиција који нисам могао финансијски да изгурам до краја. Она, на жалост, броји само три наслова, тачније два и по, јер је један под „Вртоглавицом”, али условно речено.

Први наслов је „Разговори са Живојином Павловићем”, што сматрам најзначајнијом књигом икада на тему било ког српског аутора код нас.

Друга је изашла прошле године и то је прва монографија Емира Кустурице.

Поносан сам на то издање јер сам на томе радио три године.
Период је толико дуг опет због недостатка средстава, иако би човек помислио да ће сви дати за Кустурицу.

Ово је земља где ће те свако питати: „А зашто ти он не да паре?”.
Питам се да ли некој величини тог типа у свету пада на памет да финансира своју монографију.
То је потпуно поражавајуће.
Али, та књига је упркос свему угледала светлост дана и заиста луксузно изгледа.

С: Даљи труд на ту тему.

Штампа је такође једна од мојих љубави, али нисам сигуран да ћу наставити, нарочито због тога што овде нема тржишта, нема разумевања, али увек има одсуства финансијске подршке која је неопходна за било коју комуникацију.
Ентузијазам није довољан. И за Салон стрипа је све теже и теже, све то изгледа добро, али унутра је све напорније изгурати ствари.

Код нас је тренд да пролази само оно што се зна.
Фест ће се распродати ма какве филмове да пушта.
Сваке године је све више критика, а продаје се све више карата.
Ти уходани механизми могу себи да допусте шта хоће, а ја сам увек у животу био неки пионир, почињао нешто ново, тако да немам више снаге.

У последње време нисам спојио недељу дана у Београду да немам неки стрес било какве природе.
И овде је увек „one man show” што мене изузетно нервира.

Ја сам изабрао тимски рад, такав рад има својих предности, али у Србији се увек догоди да зашкрипи баш у томе.
Зато се увек дивим нашим репрезентацијама што су постигле толике успехе. У Србији је јако тешко направити добар тим, поготово за нешто што није профитабилно, за шта треба ентузијазам.

С: Хадерсфилд.

Као што сам рекао, пишем сценарија и драме.
Већ дуго сарадјујем са Угљешом Шајтинцем, још од школских дана.
Ко нас долази само до ротирације пројеката и идеја.

Један од нас дође са идејом, а други пише.
Дешава се да он дође са идејом коју ја онда наставим, као што је био случај са Хадерсфилдом. Тај филм није имао премијеру у Београду, имао је само четири фестивалска емитовања.

Добили смо две награде, једну на фестивалу у Новом Саду за најбољи сценарио године, а другу у Врњачкој Бањи.
И у Нишу су глумци освојили прегршт награда.

„Буре Барута”.

Освојио сам много награда за тај краткометражни филм.
Са тим филмом сам се пробио и доживео велики успех. И дан данас не постоји траженији краткометражни филм. Још увек ме зову студенти са академија да причамо о том филму.

Радио сам још неколико кратких филмова који су се пуштали на РТС-у (наравно, нико није питао да ли може да се пушта). То је леп осећај, када неке млађе колеге знају реплике из тог кратког филма.

Највеће задовољство ми је било када сам сазнао да се пиратска копија ВХС-а у Сарајеву 1999. године издавала као регуларан филм и да је био страшно пуно издаван.
Нисам очекивао да ће тај филм добити неподељене критике у суперлативу. Продрмао је све генерације.
Тада сам само добио потврду да нешто што је квалитетно и енергетски емотивно има свој продор.

С: Став према домаћим филмовима.
То је јако слабо. Свидја ми се „Седам и по”, добар је филм, мада мислим да је могао да буде још бољи. Глумци су ту врло уверљиви. Један сам од оних којима се допада „Сиви камион црвене боје” јер има баш филмске елементе у себи. Ја сам иначе опчињен роад мовие-јем, а то је изузетно филмично.

С: Сарадња са „Крсманцем”.
Владимир Цвејић Цвеја (уметнички директор позоришта, прим.ау.) и ја смо дугогодишњи пријатељи.
Он је играо у мојим филмовима. Дао сам му текст „Само за љубавнике у пљачки”.
Тај сценарио је настао у једно кризно време, када сам имао проблема са новцем, што не значи да их сада немам (смех). Тај текст је таворио једно пет, шест година.
Цвеји се текст допао и рекао је да то може да буде добро и адекватно за амбиције „Крсманца” и да то улази у концепт који подразумева да они праве другачије представе.

С: Даљи планови.

Написао сам једну адаптацију романа, али не смем да откривам шта је.
Невиђено сам поносан на тај рад, нарочито што сам радио на преко четрдесет степени, пет дана и ноћи нисам мрднуо од тога.

То је један од највећих изазова које сам имао јер је тај роман изузетно сложене структуре, стилски јако добро написан, покрива период од II светског рата па до данашњег времена.
Успео сам да се изборим са тим и писац је изузетно задовољан, што је мени најважније. А сада планирам неки одмор.

Разговор се прекида јер му стиже једна порука која му много значи. Што је добро, јер смо се запричали, а представа само што није почела. „Само за љубавнике у пљачки”, на драгој ми сцени Академског позоришта Крсманац. Ипак, још једно питање.

С: А као професор...

Строг. Јако строг. Али студенти ме воле. Перфекциониста сам у животу. То преносим и на њих. Желим да их научим, желим да их мотивишем да буду најбољи што могу.
Често се двоумим да ли да их оборим или да их пустим.
Сви они, којима је просечна оцена девет или десет, од мене добијају седмице.
Нервирам се када не осетим ентузијазам, не волим просечност.