Неки наши омиљени клубови из младости озбиљно прете да се распадну, због неквалитетног звука и непостојања кисеоника, а заправо тријада у виду Академије, СКЦ-а и Дома омладине би требало да се чува као светиња.
И да се реанимира КСТ. Није баш нека понуда клубова у граду, углавном је стара слава у питању.

“АутоПарк” је бенд који је заслужан за то што вам се под кожу увлаче мелодични стихови као што је онај - “На ивици, стојимо већ сатима, ти и ја…” или “Погледај пролеће је, погледај предивно је све…”

Јесен је, додуше, у тренутку када представљамо овај, у јавности све присутнији, бенд. Можда је баш ово годишње доба и идеално за слушање гитарске музике “АутоПарка” која је искрена, осећајна и меланхолична.

Њихов нови, други по реду, албум - “Осећања за понети”, објављен је од стране “Multimedia Records” децембра прошле године.
Од тада домаћи медији, као и београдски клубови, почињу активно да промовишу музику овог бенда, као и сам, за њих карактеристичан фазон, који у домаћој музици постаје све запаженији. Мислим да је баш зато садашњи тренутак идеалан за упознавање “АутоПарка”, и разговор са оним ко у себи носи идеју целе ове приче, певачицом Ољом Лакићевић.

Ако желите да се сједините са музиком која сјајно боји ову јесен, прочитајте интервју, а вероватно ћете се ускоро наћи и на неком њиховом наступу.

С: Да ли вам прија или вам, заправо, уопште не одговара то што вас критика назива типичним београдским бендом?

Оља: Да знам шта то значи, можда бих могла да заузмем став. Ми јесмо из Београда, али никада нисмо инсистирали на томе.
Не мислим да је реч „типично” нешто што бих икад употребила када је „АутоПарк” у питању, осим по инструментима који су заступљени у бенду.

С: Да ли мислиш да би ваше песме имале исти ефекат да сте почели да певате на енглеском?

Оља: Не верујем, јер не бих могла да се уживим. Мало ми је глупо да причам на једном језику, а певам на другом.
Матерњи језик оних којима сам се обраћала у текстовима је српски, па самим тим нисам осетила потребу да им причам на енглеском, иако га разумеју. Ако ме живот буде усмерио да се обраћам онима који не разумеју српски, нећу имати ништа против да напишем песму на енглеском.

Нарочито што је на тако мелодичном језику лакше написати песму, све може да се каже. Ипак, за сад и даље бирам теже, али мени логичније начине.

С: Колико сајт мyспаце.цом може да послужи у афирмацији једног бенда? У које сврхе овај сајт вама највише користи?

Оља: My Space за сада добро служи својој примарној сврси – ширење мреже пријатеља бенда. Онда се после пријатељи бенда међусобно упознају, прво преко My Space-a, а онда и на концерту. На крају ћемо доћи до тога да свако сваког зна…
Не знам да ли је то дивно, или можда клаустрофобично.
На њему објављујемо новости које се тичу концерата, или неких других активности, људи су слободни да нам посаљу коментар Или приватну поруку, али је вероватно најкориснији зато што неупућени могу да чују и музику, па да виде да ли их то уопште занима.

С: У ком београдском клубу се најбоље осећаш када свирате?

Оља: Први параметар за омиљеност би био звук и количина ваздуха у клубу.
Пошто ни један не би могао да се похвали тиме, следећи критеријум би био сам клуб, односно атмосфера.
Имали смо јако лепо искуство у Living Room-у у СКЦ-у, у марту ове године, било је топло и присно.

Неки наши омиљени клубови из младости озбиљно прете да се распадну, због неквалитетног звука и непостојања кисеоника, а заправо тријада у виду Академије, СКЦ-а и Дома омладине би требало да се чува као светиња. И да се реанимира КСТ. Није баш нека понуда клубова у граду, углавном је стара слава у питању.

С: Појављиваћеш се као ДЈ у новој сезони клуба “Шипражје”. Најавили су те као неког ко ће повремено бити задужен за пуштање музике а “коме дј-инг није свакодневна активност”.
Како изгледа део плаy листе коју волиш да пушташ у атмосфери као што је она из “Шипражја”?

Оља: Једну ствар сигурно знам: никада не бих пустила нешто што не слушам код куће. Не повлађујем туђем укусу, али се не иживљавам пуштајући споре песме које трају по петнаест минута да бих показала какву опскурну музику слушам.
То није тренутак када се човек прави паметан, већ када са другима дели нешто што воли.

Дакле, од «Ramones», преко «Pixies» до «Ride», «Interpol» или «Big Black», па од «The Afghan Whigs» preko «Wedding Present» до «Smashing Pumpkins», «Blonde», «Redhead» или «Yo La Tengo». И наш гитариста Никола Берчек повремено пушта музику у Шипражју, и он ми је омиљени DJ, после мене.

С: У којој мери у својим текстовима, које су приче из живота, остављаш простора уметничкој надградњи?

Оља: Граница између живота и уметности већ одавно се изгубила.

С: Да ли су вам “The Sundays” понекад служили као инспирација?

Оља: Да, када сам их први пут чула са неких петнаест година.
Нажалост, тада нисам имала бенд. Вероватно су сви ти утицаји уписани у подсвест, јер на свесном нивоу не знам да их препознам.

С: Који је то најлепши комплимент који је неки фан упутио вашој музици?

Оља: Било би неправедно и тешко издвајати неки, занимљиви су то људи.
Углавном нам кажу да им говоримо о њиховом животу на начин коју су то одувек чекали да неко уради.