Уколико желимо да спречимо „одлив мозгова“, то ћемо успети само ако обезбедимо задовољење потреба омладине, а то ће нам поћи за руком само ако укључимо младе у доношење одлука које се на њих непосредно односе.
Дакле, стратешка брига о младима и омладинска партиципација нераздвојиво су везани једно за друго.

У својој презентацији, новоформирано Министарство омладине и спорта наводи да је током десетогодишњег периода, од 1990. до 2000. године, преко 500.000, махом млађих и добро образованих грађана, напустило Србију.

Поред тога, постоје и процене стручњака да је током двадесетог века, од 1900. до 2000. године, наша земља изгубила преко 12 милијарди евра услед „одлива мозгова“. Мада је прецизност ових процена дискутабилна, појава коју оне описују је несумњиво алармантна.

Иако истраживања показују да је тренд миграције младих у иностранство од почетка 21. века ослабио у односу на претходну деценију, јасно је да он и даље постоји.
Највећи проблеми младих везују се за незапосленост, решавање стамбеног питања, мобилност, образовање, културу, здравље и учествовање у доношењу одлука.


Запосленост?

Према овогодишњим подацима, на евиденцији Националане службе за запошљавање се налази око 300.000 младих до 30 година старости. Док општа стопа незапослености износи око 22 одсто, стопа незапослености за узраст од 15 до 25 година је 48,8 процената, чиме наша земља надмашује стопе незапослености младих у већини суседних земаља.

У земљама Југоисточне Европе незапосленост младих људи увелико прелази 30 процената, док је проценат незапослених узраста од 15 до 24 година старости у земљама ЕУ око 16 одсто.
Према истраживању „Испитивање положаја и потреба младих Србије у локалним заједницама“, које су Грађанске иницијативе спровеле пре две године, чак 43 процената младих који су запослени нема стално запослење.
Око 41 одсто њих који раде нису пријављени, односно раде „на црно“, док за преосталих 49 одсто послодавци уплаћују доприносе који не одговарају њиховој стручној спреми.

Углавном се помиње да су узроци незапослености слаб прилив директних страних инвестиција, које би требало да омогуће отварање нових радних места, велики проценат младих који немају ни четврти степен стручне спреме (око 60%), као и систем школства који је неприлагођен потребама тржишта рада, чиме се практично генерише неупотребљива радна снага.

Решавање овог проблема је немогуће без свеобухватног и систематског приступа, па су националне службе за запошљавање из Албаније, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Македоније и Србије на свом заједничком састанку прошле године указале на потребу покретања заједничког пројекта у циљу смањења броја незапослених међу младима.


Самосталност?

Према поменутом истраживању Грађанских иницијатива, читавих 70 процената младих узраста од 21 до 30 година живи са својим родитељима. Четвртина испитаника не зна како може да реши свој стамбени проблем, само девет посто њих планира да узме стамбени кредит, а шест процената планира да живи као подстанар.

Око 60 одсто младих се узда у наслеђивање стана или куће и у живот са родитељима. Услед незавидног материјалног положаја, млади не само да имају озбиљне препреке у започињању самосталног живота, већ се суочавају са потешкоћама и када желе да макар на кратко напусте родитељски дом.

Иако је преко 80 процената њих спремно да оду на путовање, петина њих у протеклих пет година није имала прилику да оде на летовање, две трећине испитаника није ишло на зимовање, док преко половине није путовало у иностранство.
Како се наводи у „Документима за формирање Канцеларије за младе“ Коалиције младих Србије, само шест одсто младих наше земље у просеку једном годишње има прилике да оде у иностранство, док њихови вршњаци из ЕУ управо у овом узрасту највише путују.

Ове тешкоће у осамостаљивању воде до тзв. проблема изнуђене продужене младости. Имајући у виду одређене законске повластице, наша држава у категорију младих формално убраја особе до навршених 26 година живота.
Међутим, горњом границом младости се обично сматра опредељивање на самосталан живот, у смислу склапања брака и заснивања породице. Иако се овај критеријум може сматрати застарелим концептом, ипак је индикативан пораст просечне старости младожења и невеста.

Према подацима републичког Завода за статистику, у 2005. години је просечна старост младожења била 32 године, а невести 28,2 године, при чему је у оба случаја забележен пораст у односу на 1995. годину. Јасно је да феномен продужене младости у Србији најчешће није ствар избора или луксуза, већ ствар принуде.


Образовање?

Образовање је процес који траје читавог живота, а који омогућава остварење и развој потенцијала индивидуе. У нашој земљи је омогућавање основног образовања законска обавеза, за разлику од средњошколског и високог образовања.

Према истраживањима Светске банке, основну школу упише око 98 одсто деце, али је 28 одсто никада не заврши.
Према евиденцији Националне службе за запошљавање, само 40 процената младих има завршену средњу школу. Свега око 25 процената матураната се опредељује за упис на универзитет, али налази из 2002. године показују да чак 70 одсто студената одустане од студија. Ови подаци јасно говоре да је систем школства тешко проходан и да тек незнатан број оних који упишу основну школу на крају успе да стекне и високо образовање.
И поред тога, процењује се да чак 95 одсто дипломаца не може да се запосли без додатне обуке.

Иако у Србији има око милион незапослених, постоји и око 50 хиљада упражњених радних места, јер међу незапосленима нема довољно оних са траженим квалификацијама, знањима и вештинама за рад на овим пословима.

Поред формалног образовања, које се стиче кроз систем школства и чије квалификације држава признаје, разни облици неформалног образовања нису препознати на адекватан начин.

Програми обуке и едукације које организују бројне установе и удружења су врло ограничених капацитета и не постоји одговарајућа информисаност послодаваца и образовних установа о квалитету и учинцима ових програма.
С друге стране, тзв. животно образовање зависи од разноврсности културног садржаја, покретљивости младих, информисаности, утицаја породице и комуникације са окружењем.


Култура?

Према поменутом истраживању Грађанских иницијатива из 2005. године, трећина испитаника сматра да је побољшање културних и спортских садржаја неопходно да би већина младих остала и била срећна.
Недостатак културних дешавања за младе је оцењен као највећи проблем одмах после незапослености и наркоманије.

Истраживање Центра за проучавање алтернатива из 2004. године, под називом „Млади изгубљени у транзицији“, показало је да више од половине испитаника изузетно ретко одлази у библиотеку и позориште, а још ређе у музеје и галерије.

Разлози за ретко посећивање институција културе су низак економски стандард младих и неадекватна понуда културних садржаја, али и недостатак слободног времена што се пре свега односи на запослене. Истраживање показује да, због свега наведеног, већина младих учествује само као пасивни конзумент производа масовне културе.


Партиципација?

Иако су током деведесетих година прошлог века били носиоци друштвених промена и политичке авангарде, данас се често помиње да међу младима влада апатија.
Немогућност утицаја на доношење одлука у установама које се баве младима и у институцијама власти, изазива неповерење према институцијама и резултује искључивањем из јавног живота.

Истраживање Грађанских иницијатива показује да чак 64 процената верује да би својим учествовањем, иницијативом и саветима могло да допринесе решавању проблема младих.

Притом, око половина њих оцењује да су главни носилац стварног решавања проблема младих управо институције власти. Анкета Коалиције младих Србије из 2005. године показује да скоро две трећине младих не верује да ће држава у наредне две године учинити ишта за младе по питању запослења, стамбеног простора, образовања, путовања и сл. Омладинске организације су од 2000. године имале само спорадичан утицај на доношење битнијих одлука у друштву.

Значајнији помак у омладинској партиципацији у одлучивању постигнут је пре свега на универзитетима, увођењем тзв. „болоњских“ стандарда. Студенти су учествовали у изради законске регулативе из области високог образовања, студентског стандарда и студентског организовања и имају своје представнике у свим органима универзитета, чији је задатак да заступају студентске интересе.

Код нас још увек не постоје механизми за учешће младих у доношењу одлука органа локалне самоуправе и државне управе, иако су стандарди омладинске партиципације утврђени бројним документима на нивоу Савета Европе и Европске уније.

Омладински савет Србије, који би требало да наткриљује све омладинске организације и да заступа интересе младих на националном нивоу, већ одавно не функционише а његов назив је компромитован шпекулацијама око сумњивих отуђивања друштвене имовине.
До ове године нисмо имали ниједно државно тело које би било матично за питања младих и тек је након интензивних притисака омладинских организација основано засебно министарство чији је задатак да изради и спроводи Националну стратегију за младе.


Национална стратегија за младе

Одмах по свом конституисању, ново Министарство омладине и спорта почело је са припремањем израде Националне стратегије за младе.
Ова стратегија представља свеобухватну, интер-секторску и дугорочну активност државе усмерену ка развијању потенцијала младих, који чине најзначајнији ресурс сваког друштва.

Уколико желимо да спречимо „одлив мозгова“, то ћемо успети само ако обезбедимо задовољење потреба омладине, а то ће нам поћи за руком само ако укључимо младе у доношење одлука које се на њих непосредно односе.
Дакле, стратешка брига о младима и омладинска партиципација нераздвојиво су везани једно за друго.

У заједничком документу светских омладинских организација и организација за младе, под називом Национална омладинска политика, изнесено је низ препорука о томе како држава треба да третира питање младих.
Њиховом применом треба да се створи окружење које омогућава младима да се развију у онакве особе какве су потребне друштву да би напредовало у будућности.

То пре свега треба да буде политика државе, а не владе и да буде плод вишепартијског, националног сагласја, заснован на консултовању свих заинтересованих, а поготову саме омладине. Национална омладинска политика треба да одржава целовит приступ и да обједињује све секторске стратегије различитих министарстава у областима у којима се оне односе на положај младих.

Влада Србије је у августу оформила Радну групу за израду Националне стратегије за младе, коју чине представници 12 министарстава, а којом председава државна секретарка за омладину, Весна Пиперски Туцаков.
Предвиђено је да у израду стратегије буду укључене све заинтересоване стране, а из буџета је за ову намену издвојено 150 милиона динара.

Подршку процесу ће чинити шест саветодавних одбора, и то: омладинских НВО, затим Народне скупштине, подмладака странака, локалних власти, пословног сектора и међународних партнера.
Поред тога, до сада су спроведена и два конкурса за ангажовање омладинских НВО на стручним и техничким пословима око израде стратегије, како би се омогућило што шире учешће младих у развијању овог документа, чији нацрт треба да буде довршен до краја године.


Европско искуство

Савет Европе и ЕУ формално сарађују у области омладинске политике од 1998. године, а од 2003. сарадња је проширена и на Евро-медитерански регион (основан 1995. у Барселони споразумом који су потписали шефови дипломатије 27 земаља Европе, Северне Африке и Блиског Истока, као и представници СЕ и ЕУ).

Ови региони чине три тзв. “стуба” Оквирног споразума о партнерству који обједињује активности попут обуке младих, истраживања и развоја стандарда за државне и европске стратегије, а углавном се односе на: образовање, запошљавање, економски положај, учешће у одлучивању, мобилност, људска права, интер-културни и интер-религијски дијалог младих.
Србија ове захуктале процесе, нажалост, још увек вреба из прикрајка.

ЕУ већ види младе као саветнике и стручњаке у питањима која се на њих непосредно односе. Иако је ниво дијалога изузетно висок, сама консултативна улога се ипак сматра недовољним нивоом учешћа младих у доношењу одлука.

Омладинска политика је још увек у надлежности земаља чланица, мада се оне углавном руководе стандардима усаглашеним на нивоу Уније. Први скуп стандарда за националне омладинске политике, ЕУ је објавила у документу под називом Бела књига о политици за младе који је усвојен 2001. године.
Тада је покренут и посебан програм Европске комисије који се бави младима. Затим, уследило је разматрање питања која надилазе националне оквире, попут запошљавања, мобилности и образовања, што је резултовало усвајањем Европског пакта за младе 2005. године и увођењем тзв. структурног дијалога.

На сваких шест месеци се одржава по једна конференција младих о трошку земље председавајуће ЕУ на којима се процењују и усавршавају постојеће стратегије.
Поред тога, на сваких 18 месеци одржава се Европска недеља младих која је, поред централне конференције у којој учествују и високи европски званичници, сачињена од низа манифестација и дискусија широм ЕУ.

Централни догађај овогодишње Европске недеље младих под називом “Млади у акцији!”, одиграо се у Бриселу.
На овој коференцији су усвојени закључци који, између осталог, предлажу јачање идентитета ЕУ институционалним мерама попут: јачања граница ЕУ наспрам граница земаља чланица, увођења јединственог представника у Савету безбедности УН и покретања референдума 2009. године о пријему балканских земаља у Унију.
Такође, предложене су и мере које се односе на лакшу мобилност младих из земаља које нису чланице ЕУ и на признавање компетенција и вештина које се стичу путем неформалног образовања.

Представници младих у ЕУ се и даље боре за јачање партнерског односа у доношењу одлука које се односе на тамошњу популацију младих, али и на њихове вршњаке из земаља које претендују на чланство у Унији.
У Србији ситуација стоји неупоредиво горе, јер ми немамо ни темељнија истраживања, а камоли полазна документа за оснаживање положаја младих.
Омладинска партиципација у изради ових докумената и у њиховом спровођењу је велики изазов за наше институције који тек треба да постане актуелан.