Увек се насмејана сетим детаља из овог разговора. И сада, док ово пишем, све ми је и даље толико симпатично и духовито.

Интервју са Мићком Љубичићем је био конципиран тако да заузме странице овог часописа које су посвећене музици. Идеја је, заправо, била да са Мићком првенствено разговарамо баш о музичким темама, прецизније, о његовом недавно објављеном албуму „Труба... и друге приче“.

Видео спот за насловну нумеру - родољубиви хорор „Труба“ - остао је, чини се, једини зацртан у памћењу већине овдашњих слушалаца, па бих, тим пре, желела да скренем пажњу на читав албум за који је аутор сâм написао музику и текст, отпевао песме и побринуо се за његов дизајн.

„Труба... и друге приче“ има примамљиви street-blues-acid-jazz звук, које у Србији ретко имамо прилике да чујемо, нарочито као ауторско дело домаћих композитора.
Тако је, најзад, и настала идеја да поразговарамо о овој, мање познатој, а у ствари посебно интересантној страни Мићкове личности, тј. Мићку Љубичићу као музичару.

Али то није све, наравно. Када разговарате са неким ко је толико свестрана личност, ама баш никако не можете да се задржите само на једној теми.
Тако се прича срочена у овај текст повела и о књизи Национални парк Србија 2, Бобу Живковићу, Богољубу Карићу, Радовановој Георгини, хорор-мутант-становницима овог Националног парка и Националној телевизији.
Али и о још много сличних ликова и догађаја...

Причати са Мићком је, наиме, страшно занимљива ствар јер никада не знате какве ће се све теме за разговор начети и како ћете поднети толики смех :)

Студент: Колико си задовољан реакцијом публике и критике на твој недавно објављени албум „Труба... и друге приче“, с обзиром на то да си албум повукао из продаје?

Мићко: Духовито скројено питање, свиђа ми се. Можеш мислити колико сам задовољан, кад сам га повукао из продаје... (смех) Добро, претерујем мало.
Код критике је прошао прилично добро, судећи по рецензијама у „Yellow cab“-у и у „Политици“. Што се публике тиче, задовољан сам реакцијама оних који су га чули, али у томе и јесте ствар – у почетку није много њих ни било у прилици да га чује, ако изумемо оне који слушају „ROADSTAR“ радио, где најчешће пуштају неке од тих песама.

Да не улазим сад у одговорност куће која је радила маркетинг и дистрибуцију CD-а, него да се задржим само на сопственој одговорности што је то тако.
Дакле, у тренутку кад је требало да се активније позабавим промовисањем CD-а, наишле су неке обавезе које су ме „конзумирале“ на дужи период, па је све било одложено до даљњег. У међувремену је продато само неколико стотина CD-ова и нешто више синглова, што је овде и иначе проблем.

Истина, у време кад је ишао спот „Труба“ на телевизијама, сингл и CD су били тражени по радњама, али их тада још није било у продаји. Неколико месеци касније сам прекинуо сарадњу са дотичном кућом и рекао им да повуку CD из продаје, јер смо имали озбиљних несугласица.

У међувремену сам одлучио да музику у интегралној верзији поставим на свој сајт www.mickoljubicic.net како би заинтересовани могли да је бесплатно чују, али не и скину. Тамо су чак и сви текстови песама.

Нека се нешто и прочита док се слуша, ја знам да је сто посто моје потенцијалне публике и писмено и заинтересовано за читање. Ја сам, рецимо, увек волео да читам текстове док први пут слушам неку музику.

Студент: Да ли постоје планови за реиздавање овог албума и како заинтересовани тренутно могу до њега да дођу?

Мићко: Постоји план за реиздавање, готово да би се могао назвати и планом за право, истинско издавање, јер озбиљно размишљам да га упакујем у другачију форму, ону која се лакше доводи у везу са мном, због других ствари које сам радио.
То је форма „књига + музички CD“, која ми је у овом тренутку ближа него чиста форма музичког CD-а.

Нешто слично, али само по форми, сам недавно урадио у сарадњи са „Креативним центром“.
То је књига „Национални парк Србија 2: ПОЛУСМАК ПОЛУСВЕТА“, с тим што би тон и садржина овога били сасвим другачији. Морао бих претходно да напишем текстуални део, односно прозу која ће суштински да се повеже с том музиком и лириком.

То не би требало да буде проблем, јер сам аутор скоро све музике и текстова на CD-у, тако да ћу можда писати о томе како је све то настајало. Можда би то могла да буде нека врста „макинг оф“-а самог CD-а. Видећемо.

А што се заинтересованих за CD тиче, једино што у овом тренутку могу да урадим је да их упутим на горепоменути сајт, бар да чују музику, кад већ нема CD-а у продаји.
Тамо је и линк ка You Tube на коме се налази и спот за песму „Труба“, који се налазио и на CD-у и на синглу.

Студент: Да ли је снимање CD-а „Труба...“ било само испуњење једне твоје велике жеље или, у ствари, представља почетак твоје музичке каријере?

Мићко: Дуго сам имао жељу и потребу да своју музику избацим на светлост дана, на неком од носача звука.
А ето, толико сам био вредан да се у међувремену три генерације носача звука променило. Винилних плоча више нема, скоро да је и CD на издисају откад је MP3 формат преузео доминацију, а ускоро ће вероватно заживети и нешто још много компактније.

Немам потребу да се сад претворим у кантаутора, баталим све друго и посветим се музици и концертима!
Не, хтео сам да коначно материјализујем своју музику и то сам и урадио. Неке од ових песама су морале већ једном да изађу, јер сам се с њима већ осећао као Радованова Георгина – био сам трудан толике године, а никако да се породим!

Студент: Какви су твоји будући планови у вези са прављењем музике? Да ли ћеш се можда определити за снимање албума на енглеском језику, с обзиром на „англосаксонску музичку подлогу“ која доминира у твојим композицијама?

Мићко: Да, „англосаксонска хармонија“, то су речи сјајног и хипер-музикалног Саше Локнера, који је аранжирао и продуцирао CD, заједно са Љубишом Опачићем.
Нису то богзна какви музички планови, сем да забележим своју музику.
Имам спреман цео други CD, а кад кажем спреман, то значи да је музика компонована, да су текстови готови.

Проток времена на то не утиче, јер не јурим никакав тренд, што је можда још један од разлога да наставим са својом музиком, без обзира на њене тренутно скромне комерцијалне ефекте.
Ја сам готово увек био актуелан у свему осталом што сам радио.

Нон-стоп сам ослушкивао тренутак у коме сам нешто правио, било то у „Индексовом позоришту“, у књигама, па чак и у рекламама. Није ни чудо, с обзиром на то шта је најчешће била тематика.

Е, у мојој музици тога нема, ако изумемо „Трубу“, која јесте актуелна, али, нажалост, на дужи период. Али занима ме само да правим ону музику коју осећам, а трендови ме интересују само као слушаоца.

Што се издања на другом језику тиче, вероватније је да ће још неке од тих песама претходно бити отпеване на пољском, од стране неких Пољака и Пољакиња, иако практично све текстове песама имам и на енглеском.
Ово кажем зато што је једна од њих („Кише“) продата и објављена у Пољској, где ју је отпевао певач Криштоф Кравчик и објавио на свом албуму још 2004. То је тај „publishing“.

Дакле, та песма је угледала светлост дана прво на пољском, па тек онда на српском, јер је мој CD изашао тек годину и по дана касније.

У Варшави постоји фирма „Jazzboy Publishing“, у власништву наше Биљане Бакић, а она тамо ради управо тај посао – нуди и продаје песме наших аутора тамошњим певачима.
Паблишинг је велики бизнис, у целом свету.

Студент: Како је Богољуб Карић утицао на твоју идеју о прављењу, сада већ култне, књиге „Национални парк Србија“?

Мићко: Богољуб ми је још 1998. године понудио емисију на својој телевизији, с идејом да то радим уживо, са гостима у студију. Пошто сам био заинтересован за нешто друго, пала ми је на памет идеја о „Српском националном парку“, тако сам то тада звао, што је требало да буде серијал сличан „Опстанку“ или модернијим BBC серијалима које већ дуго ради Др Дејвид Атенбороу.

Суштина је у томе да ја, као Др Агољуб Љубичић, шетајући кроз Парк, упознајем гледаоце са ендемским врстама које у њему живе.
Изгледа да је Богољубу то било прекомпликовано, јер је захтевало озбиљну, скупу продукцију, тако да је после моје презентације и даље био за то да причам уживо са гостима у студију. Или, како он рече „зовнемо Шешеља, па га ти зајебаваш!“

Нажалост, укуси нам се нису сложили. Годину дана касније сам био контактиран од стране „Креативног центра“ ради писања неког чланка о креативности за њих, па смо некако дошли и до оне моје идеје о Националном парку.
Њима се то много допало па су ми предложили да напишем књигу.

Ипак, нисам заборавио да је Богољуб „крив“ што сам уопште и почео да размишљам на ту тему, па сам му однео књигу с посветом. Не знам да ли је нашао снаге да је прочита. Мислим на књигу. Посвету јесте, преда мном.

Студент: Постоје ли планови за екранизацију „Националног парка Србија 1 и 2“, и који би вид „оживљавања“ ове књиге био највише по твом укусу? Можда позоришни комад или прављење таквог серијала са Др Агољубом Љубичићем као наратором?

Мићко: Очигледно је требало да прво изађе књига, и то у два дела, па да тек онда размишљам о евентуалној екранизацији.
Мене то веома занима, али још не постоји разрада тога ни за ТВ, ни за сцену. Нисам се, истина, тиме до сада много ни бавио, али можда је дошло време да почнем.
 
Знам само да би некако најприродније било да то иде на РТС-у, као националној телевизији. У том смислу сам још пре настанка другог дела књиге прелиминарно разговарао и са бившим и са садашњим руководством РТС-а и знам да су они начелно заинтересовани.

С друге стране, договарајући се с Душком Ковачевићем око промоције друге књиге, на којој је он био један од гостију-учесника, поменусмо и могућност постављања НПС на сцену.

Али, разговор о томе смо оставили за другу прилику. Занима ме и једно и друго, али најважније ми је ипак да то што урадим с НПС буде урађено како треба. Не бих да ту ишта буде половично.

Студент: Шта представља јазавац (нацртан поред Вриске Дупетарие) на полеђини књиге Национални парк Србија 2?

Мићко: То је енигма „маdе by Боб Живковић“.
Ја сам хтео да на полеђини књиге посебно нагласим да је унутра CD са интервјуима, али да то не буде само текстуално, него и пропраћено неком од његових илустрација. Гологуза Певаљка, односно Разгологужена Просветитељка, је некако била најпримеренија да рекламира CD, и то тако што га на цртежу вади из књиге.

Боб се мало бунио јер му је то ваљда било превише објашњавања, па је доцртао и јазавца, са све стрелицом и појашњењем да је то јазавац, то певаљка, то књига, а то CD. Нема, дакле, никаквог мистичног значења, а није ни алузија на „Јазавца пред судом“, ако је неко на то помислио.

Студент: Да ли можеш да замислиш књиге Национални парк Србија без илустрација Боба Живковића? У којој мери мислиш да су његови цртежи допринели огромном успеху књига, и који је од нацртаних ликова твој омиљени?

Мићко: Искрено, не верујем да би то било толико успешно без његових илустрација.
Тек с њима је утисак комплетан. Илустрације су учиниле нешто што је за такав садржај било веома пожељно – растеретиле су га претенциозности која може да се појави кад се прави тако некакав социолошки осврт.

Дајући тим књигама нешто између бајки и сликовница, нешто између озбиљног и инфантилног, Бобове илустрације су помогле онима који можда немају моћ визуелизације, да визуелизују те сподобе о којима ја пишем.

Он то, очигледно, уме да уради на изузетно духовит начин. Омиљени лик? Сви су ми омиљени, све су то моја деца... (смех)

Студент: На форуму твог сајта постоји простор за предлоге „новопримећених“ ендемских врста на територији Националног парка Србија, а које ти у својим књигама ниси обрадио. Који је најоригиналнији предлог који си до сада добио?

Мићко: До сада се тамо нашло неколико врло занимљивих предлога и предлагачи су се баш потрудили да уђу у проблематику. Да не бих издвајао само једног од њих, није у реду према осталима, најбоље је отићи на сајт и отворити НПС2: ПОЛУСМАК ПОЛУСВЕТА, па погледати под ЈОШ НОВОПРИМЕЋЕНИХ ВРСТА.

Хтели смо да мотивишемо читаоце књиге и посетиоце сајта да мало боље погледају око себе и почну и сами да анализирају ликове и појаве у околини.
Чудо једно како се из те перспективе може хладније главе посматрати и оно што те је до малочас неизмерно нервирало, чинило љутим или немоћним.
Ако већ не можеш богзна шта да промениш у друштву, промени свој угао гледања на то друштво.

Некад није лоше ставити се у улогу посматрача и коментатора, јер тог тренутка све ово постаје једна велика лабораторија у којој све пршти од експеримената!

Наравно, није увек ни смешно ни забавно оно што се ту види, али је бар за нијансу мање стресно посматрати ово наше друштво као некакву комичну представу са трагичним ликовима.

Или језивим ликовима, ако све ово посматрамо као трилер с елементима хорора.