Студент: Ко је Раша Андрић као редитељ? А ко је када то није?

Па, ја сам доста, онако, личност која се мењала, као, ваљда, и свако кад је пролазио кроз разне периоде живота.
Био сам набеђени уметник и песник, па сам био посетилац и учесник у ноћном животу једно 15 година, ако не и више, у Београду, онда сам био ватрени навијач Партизана.
Био сам хипик.
Био сам панкер.
Волео сам реп, ишао сам на рејвове. Значи - свашта ми се десило.

А редитељ сам постао пред крај средње школе – у ствари не – тада сам схватио да ћу се бавити филмом, јер сам хтео да се упишем на новинарски смер у Петој гимназији, али је ту било потребно да имаш све петице, што ја нисам имао.

И нисам могао да се упишем, па сам се уписао на смер организатор кулутрно-уметничких делатности и активности у Дванаестој београдској гимназији на Вождовцу.
Тамо смо учили о филму и о позоришту, то ме је привукло, схватио сам да не желим да будем новинар, него да се бавим филмом.

Студент: Које године си снимио први филм и о чему је он био?

Први филм сам снимао, ја мислим, не сећам се које године, у питању је средина осамдесетих. Тада сам радио са сада такође познатим редитељем Бобаном Скерлићем, били смо пријатељи, и желели смо да се упишемо на Академију, и стално смо снимали неке блесаве филмове, и то камером двапут осмицом – то је врло чудна камера која је шеснаест милиметарска, али снима филм са једне стране, који се у мрачној комори окрене наопачке и сними се са друге стране.
У лабораторији се филм пресече на пола.

Тако, рецимо, од двадесет метара филма, у ствари имаш четрдесет метара филма. Ја мислим да то више не постоји.
Изгледа као да сам из прошлог века, као што и јесам (смех).
Сећам се само једног филма из тог времена, звао се „Драматуршки обрт”. Снимили смо га у Скадарлији, и на једном округлом столу смо написали ДРАМАТУРШКИ ОБРТ, и онда сам ја тај сто окренуо и, у том окретању, слова су се обрнула наопачке. То су били ти уметнички почеци.

Студент: По чему памтиш године студирања?

Јаоооо. По оној мрачној згради.
Уопште, једна неинспиративна зграда за људе који се баве светлошћу.
Јер, филм је јако повезан са светлошћу, а она зграда је тотално мрачна и сива, бетонска. Углавном смо све вежбе снимали ту или негде око зграде – зато су све вежбе сиве и никакве. На тај факултет је најтеже уписати се, а после је све много лако.

Гледају се филмови, иде се у позориште. Један професор, нећу сад да га офирам, нам је скоро све часове држао у кафани, али нисмо пили, већ смо ишли на ручкове и вечере. Неке часове нам је држао на Ушћу, пошто је идеја била побећи из те зграде.

Године студирања памтим и по томе што је на факултету постојао неки клуб, па смо увече још и излазили ту, поврх свега.
Памтим га по собама самицама за глумце, које њима служе за концентрацију. Ми смо крали кључеве тих соба, и тамо одржавали мале журке.

Студент: Који филм је највише утицао на тебе?

Неколико филмова је утицало на мене, и ту су најважнија два редитеља – један је Џон Хјустон, који филмове прави тако да ти никад не можеш да видиш како он У СТВАРИ прави филм, зато што те сваки пут, макар гледао филм по педесети пут, заинтересује.
Не пратиш технику и његова креативна и друга средства, него се заинтересујеш сваки пут за причу и то је велико умеће.

Други човек који је утицао на мене је Џим Џармуш, од кога сам видео како сиромашну естетику и сиромаштво у продукцији искоришћава и од тога прави сопствену естетику. Недостатак новца претвара у естетику, што је феноменално. Тада сам схватио да је могуће снимати филмове са мало новца.

Студент: Да ниси редитељ био би …

Кад сам решавао неки текст пре поласка у средњу школу, испало ми је да би најбоље било да постанем кувар, а друга ствар је била да би најбоље било да постанем шумар.
То кувар је мало хард-кор, мада волим да кувам али не баш стално, а можда би био шумар – то је некако згодно занимање.

Студент: Како је дошло до тога да снимиш свој први дугометражни филм „Три палме за две битанге и рибицу”?

Врло чудно. Ја сам пре уписа на Академију радио као асистент режије, углавном на телевизији Београд.
Онда сам полако напредовао, од разносача кафе, преко асистента за реквизите, асистента задуженог за глумце. Временом сам постао помоћник режије, а у међувремену сам и студирао.

Мислио сам да је бити помоћник режије мој врх, јер је то феноменалан посао који и даље радим, и волим да га радим, јер је на помоћнику режије велика одговорност – он у ствари жеље редитеља спроводи у дело.

Редитељ само мисли, а помоћник режије у ствари ради, и много његових предлога, ако је добар, улази у тај филм.
То доноси неку приватну сатисфакцију да нешто што си смислио и нешто за шта си се и борио на крају буде снимљено. Ја сам мислио да је то мој врх и био сам врло задовољан тим послом, постао сам већ тражен, људи су ме звали, много сам радио. То није лош новац, и то ми је било супер.

Мислио сам да је то то – не морам никад ни да постанем редитељ, снимаћу неке ситне ствари, али ово ми је главни посао.

Онда су ме звали глумци – Горан Радаковић Радак и Дубравка Мијатовић, који су одлучили да буду продуценти и који су ме звали и рекли: „Ми знамо да си ти вредан човек и да много радиш, гледали смо те како радиш док си био асистент и помоћник режије. Ми сад хоћемо да будемо продуценти. Имамо сценарио и иницијални новац, да ли хоћеш да режираш?” Ја сам рекао – ‘Ајде.

Од тог првог разговора са њима до премијере је протекло само 9 месеци. То је био стварно паклен посао, зато што смо доста мењали сценарио и снимали, и све то измонтирали.
То се све дешавало за време санкција, тако да смо морали да шверцујемо траку у Грчку, да бисмо тамо направили копију, итд.

Ето, тако је снимљен први филм, тј. захваљујући директно њима двома.
Да није било њих двоје, ко зна да ли би ико икада схватио – аха, овај човек може да режира. А ја нисам од оних амбициозних и пробојних људи који би ишао и сам као неког вук’о за рукав. Био сам задовољан оним што сам имао.

Студент: Како сада гледаш на „Муње” и чињеницу да је то генерацијски филм и да је обележио одрастање многих људи у овом граду и шире?

Ја тај филм доживљавам као свој први филм. Из више разлога. На тим „Муњама” сам почео да радим пре него што су ме Дуда и Радак звали за „Три палме за две битанге и рибицу”.

Тај сценарио смо ми радили већ увелико кад су ме звали за овај филм. „Муње” сам снимио са много мање средстава и много мање технике и много мање свега, него свој први филм, што није у реду. У реду је да кренеш од мањег, а идеш ка већем.

За сада је мој први филм „Три палме за две битанге и рибицу” продукцијски најскупљи филм, јер сам њега радио на филмској траци, а ове остале сам снимао телевизијски, да би их касније пребацивао у филмски формат.
Тако да ја „Муње” доживљавам као први филм, и он ми је некако и најдражи.

Студент: Реци нам нешто о сарадњи са Мирославом Момчиловићем на филму „Кад порастем бићу Кенгур“.

Супер смо радили. Он је мене звао као филмски сценариста у повоју, иако је он доста радио пре тога у позоришту и рекао ми је - ‘Ајде прочитај ово. И види да ли има смисла да се бавим овим.
Чак се ми нисмо ни добро познавали, него смо се знали мало из кафића и ноћног живота, нисмо били неки пријатељи.

Рекао сам му да нема фрке, али да сам у неком послу, и да ћу му се јавити за неке две недеље, немам времена сад да читам.

Међутим, нека ми се рупа појави и ја то прочитам сутрадан, и јако ми се допадне.
Одмах позовем продуцента и однесемо му текст. Продуцент га је одмах прочитао и рекао да ћемо филм радити на пролеће. Ја сам позвао Мирослава Момчиловића и рекао му да ћемо снимати филм по његовом сценарију.

Човек је пао у несвест. Звао ме да га саветујем, а ја му рекао да ћемо филм да снимамо одмах. Доста смо ту мењали, мада су приче остале такве какве јесу.
Но, то је био филм који је био састављен из три приче – као „Седам и по”.

Ја то нисам желео да радим, па смо ми време потрошили да од три приче направимо једну. Нисмо сасвим успели.
Тај филм понекад „штуца”, али је остатак добар. То је било велико мучење – направити од три приче једну и довести до тога да се ликови помешају у тим причама и да филм буде јединствен.

Студент: Колико је промена претрпео филм „Кад порастем бићу Кенгур” с обзиром на то да се прича дешава на Новом Београду, а филм је снимљен на Вождовцу?

Изгубио је што је Мирослав био несрећан у првом тренутку. И ја сам био донекле несрећан, али не претерано. Прво, зато што је тада, тих година а и претходних, снимљено неколико филмова који се дешавају на Новом Београду, па сам се ја мало плашио да не буде досадно.
А, и већ су сва најбоља места на Новом Београду снимљена.
То су филмови „Апсолутних сто”, „Један на један”.
То ми је мало сметало.

Друга ствар је што се велики део тог филма дешава ноћу. Кровна тераса на Новом Београду ноћу се тешко снима. Мислим, снима се, али около је црна рупа, јер је ноћ.
И то је био мој највећи разлог зашто радњу филма пребацујемо на Вождовац.

А, прави разлог је био тај што је продуцент био са Вождовца.
Али не зато што он воли Вождовац, па је хтео да дигне споменик себи и Вождовцу, него зато што је он тамо нашао објекте у којима смо могли да снимамо за џабе.

Рекао је да нема проблема да се филм снима на Новом Београду ако нађемо објекте за џабе. Ми наравно нисмо то могли, нити смо и покушали и снимали смо на Вождовцу.

Ја мислим да на крају и није нека велика разлика где је филм снимљен – битно је да се види да је предграђе, да није центар града.
Вождовац није толико предграђе као Нови Београд, али то су нијансе које осим Вождовчана и Новобеограђана нико не може да провали.

Студент: Да можеш сада нешто да промениш у претходна три дугометражна филма, шта би то било ?

Немам појма. Сто посто има седам милиона ствари, од којих сам сваку опсовао по четиристо пута док сам монтирао те филмове - што нисам овако или онако урадио - али сад не могу да се сетим ниједне.

То вероватно није ништа драматично.
Углавном, кад гледам филмове у монтажи псујем себе што видим милион неких грешака, односно милион начина да милион пута боље урадим неку ствар које се у том тренутку нисам досетио.

Студент: Раша Андрић као аутор „Милета против транзиције” – шта је била иницијација за то ?

Ја сам ту редитељ. Прави аутор те серије је Срђа Анђелић, а иницијација ми је био његов текст. Нисам ја ту нешто мислио. Он је смислио текст, који је на почетку био само један скеч, неки за нову годину, па се после из тога изродила серија, односно Б92 нам је тражио да урадимо серију на основу тога.

А онда је дошао Цвија са којим сам се ја познавао годинама и радио милион ствари, углавном као асистент и помоћник режије, али смо се баш знали и прошли кроз блато до колена и године снимања за време санкција кад није било оброка на снимању.
Стално смо били гладни, вукли неке сендвиче од куће, страшно.
Онда, када је он дошао, Милета је видео на један блесав начин, односно питао је да ли може да се дере пошто је нервозан.

Он је измислио тај лик који се дере. Ја сам онда још смислио да кад се Миле дере он и напада камеру, да га нервирају ти људи који га снимају.
Тако је све настало – са једне стране Срђин текст, са друге стране Цвија који је тај лик одмах смислио и ухватио га за гушу и ја који сам то смислио као зезање са медијима – сме да се гледа у камеру, Миле је свестан присуства камере, да то личи на документарно. И то је то.

Студент: Музика игра јако велику улогу у твом раду. Како бираш музику за филмове и серије?

Различити су начини.
Ја много волим музику, а немам слуха. Покушавао сам стално да свирам у неким рок бендовима и панк бендовима у оно време, међутим, пошто немам нимало слуха, никад ништа нисам успео. Али ми је остала та огромна жеља. Чак не умем ни добар видео спот да направим.

Волим да певам, само што нико не воли кад ја певам.
И онда, музику сам бирао тако што узмем неке сараднике који познају познају ту неку музичку маргину и онда су ми они доносили снимке разних демо бендова.
Ја сам их слушао, бирао неке од њих и стављао их у филм.

Многи од тих демо бендова су престали то да буду и постали атракција, нису мејнстрим, али нпр. Београдски синдикат је преко „Муња” искочио и ја сам страшно срећан због тога јер је то генијална група. То је то.
Не правим се паметан него зовем људе који знају, и онда ми они помогну да изаберем. Онда, наравно, са својим монтажером и дизајнером звука пробамо разне могућности и оне које се најбоље уклопе остану у филму.

Студент: А шта приватно слушаш ?

Немам појма, сад сам се потпуно више изгубио. Покушавам да се вратим у неко старо време.
Неко време сам куповао све што сам могао да нађем - од групе „Gang Of Four”, коју сам слушао пре двадесет година, па не знам…

Онда сам почео да скупљам албуме од „Violent Femmes” које сам слушао пре исто тако двадесет година, итд.
Једно време сам био ретро, у фазону 1991, што значи „Public Enemy”. То је било до пре једно две-три године.

Али то је музика коју ретко ко може да слуша, стварно ретко, нарочито из моје генерације. Нигде нисам могао да слушам ту музику. Кад год одем на море, сви су у фазону: „Ијаоооо гаси то”. Онда сам се вратио на гитаре мало.

Студент: Прва плоча коју си купио ?

То је било јако давно. Седамдесет и неке. „Ватрени пољубац” – „Доктор за рокенрол” сингл. Тачно се сећам. Сад кад то слушам то је жешћа трешина, али то је тад било нешто феноменално.

Студент: Шта мислиш о тренутној ситуацији у српској кинематографији ?

Мислим да, полако и уз велике тешкоће, се институционализује кинематографија, што је добро. Јер, без институција, тешко може да функционише дуго година.

Током санкција, то је била тотална анархија.
Сада се све то полако ставља у институције, оснивањем Филмског центра Србије, па ће се сад донети закон Министарства за културу о културним добрима, па ће онда моћи и да се донесе нови закон о кинематографији.
То је сад кренуло добро да функционише.

На прошлом сазиву, тај Филмски центар је направио неколико конкурса за развој сценарија. Значи, човек напише сценарио и, ако прође на том конкурсу, добије новац – пет хиљада еура да у следећа три месеца ради на том сценарију, да не мора да прихвата друге послове, већ да има плату да га развије, и онда да може да га нуди редитељима.

Тако да мислим да то иде ка све бољем и бољем, нарочито уз ову сарадњу, која је све већа, са осталим земљама из региона.
Србија је лидер у том заједничком пословању.
Ми смо први почели да додељујемо новац хрватским и босанским филмовима. Сада су то прихватиле и остале земље, и ситуација је добра.

Студент: Колико ти је важан сценарио за филм?

Најважнији. Сценарио је најважнија ствар за један филм.
Са лошим сценаријем јако тешко може да се сними добар филм.
Друга најважнија ствар за филм је подела, односно глумци. Ако погрешиш у подели, можеш да уништиш филм.
Ако имаш добар сценарио и ако изабереш добре глумце, ти си завршио посао. Мислим, остало је двадесет посто посла.

Студент: Шта сматраш највећим успехом у уметности?

Генерално, померање граница. Мислим да је то најважније. Када су сликари импресионисти изашли из атељеа и рекли да треба да се слика у природи. То је на пример феноменално.

Сада је померање, тј. последње велико које сам схватио да јесте померање – блогови.
Сада стотине хиљада људи могу да пишу и има неко ко чита све то. Може, међу свим тим разним глупостима, да се пронађе нешто генијално.

То је урадио Миљенко Јерговић који је објавио збирку, причу најбољих писаца међу којима су водећи писци, али и потпуно непознати људи, чије је приче он пронашао на блоговима. Тако да мислим да је то супер померање, та демократизација уметности која се у филму већ десила, због јефтине дигиталне технологије.

Сад свако мање више може да сними филм.
Да ли ће бити добар или лош то је сад већ друго питање, али СВАКО може да сними филм за нула динара. То ми се чини као важна ствар.

Студент: Да предајеш на ФДУ, шта би причао студентима?

Мислим да би највише причао о припремама за филм. Мислим да је то најважнији део производње филма. У те припреме спада и рад на сценарију.

Мислим да се томе не посвећује довољно пажње и да се у снимање филма улази грлом у јагоде. Припреме за филм, заједно са радом на сценарију, треба да трају најмање годину дана, јер се тек после најмање шест, а понекад и дванаест, верзија сценарија дође до праве приче.

Немогуће је да се из прве руке све напише како треба. То је досадан и напоран посао, али од тога зависи крајњи резултат.

Тако да је то оно што би наговарао студенте – да припремају ствари све до танчина, да би на снимању онда могли да изврше само егзекуцију, јер на снимању је, нажалост, то много скупа ствар и нема времена да се тада смишља нешто.
Тада мора само да се ради.

Студент: Тренутно у Београду скоро да и нема биоскопа, а на фестивалу „Слободна зона” било је око 8000 људи. Изгледа да се ипак иде у биоскоп?

Променила су се времена. То се десило свим земљама у транзицији, а нама најкасније, зато што каскамо у тој транзицији.
Пропаст биоскопа у Хрватској се десила пре једно пет година, или у Босни. Али сада су се променили људи.

Знаш, мени је некад било довољно да одем до оних јединих киоска који су тада продавали виршле ПКБ, да узмем виршле, одем у „20. октобар” у хладну салу, прљаво платно, стара лампа, шкиљава која даје бедну слику, и ја сам уживао.

Данашњој генерацији, која је одрасла уз много боље технологије, то није довољно.
И данашњој генерацији ти сви биоскопи ништа ни не вреде.

И требало је затворити део тих биоскопа, јер они не могу да пруже техничке могућности које су сада неопходне новим гледаоцима.
Али, улажем наде у тржне центре у оквиру којих ће бити отворени биоскопи као што је „Делта”, који су супер технички опремљени.

Ја, на пример, не снимам филм зато што немам идеје, већ зато што знам да нема где да се прикаже. А и правим филмове за публику, не за фестивале.
Потпуно је бесмислено да правим филм за публику кад немам где да га прикажем.

У Београду има један биоскоп који је добар, један биоскоп који задовољава техничке стандарде, сви остали и не ваљају.
Када се отворе нови биоскопи, власнике неће болети уво, као што је досадашње власнике болело уво, како је филм прошао, и мислим да ће тада они инсистирати да се стане на реп пиратерији, што је главни проблем.
Не мислим на пиратерију на картонским кутијама, то постоји мање-више свуда, да се продају неки филмови испод руке, али пиратерија у видео клубовима је велики проблем.

У свим ланцима видео клубова, па и у овим највећим, има пирата. Уз такву ствар је немогуће радити.

Студент: Кога од колега редитеља највисе цениш и зашто?

Вероватно Ђиђу Карановића.
Мада, највише ми се допадају три филма Пурише Ђорђевића – „Јутро”, „Подне” и „Девојка”.
То је, мислим, нешто најлуђе што сам гледао у животу, рачунајући и целу светску кинематографију. Постоје разни људи које ценим али, ако морам да кажем једног, онда је то Ђиђа Карановић.

Студент: Испричај нам неку анегдоту са снимања.

Ту се стално дешавају глупости јер је много људи на једном месту, увек су сви у журби да би се стигло све што је планирано да се уради.
Сад замисли седамдесет људи који трче као муве без главе (то само тако изгледа са стране, они сви раде нешто). Наравно да се дешавају разне ствари.

Рецимо, послали су возача у кафану „Загреб” по глумца. Треба да почне снимање, тај глумац касни већ један сат, они зову возача, питају га где је, а он одговара да је на аутопуту за Загреб. То је нпр. једна глупост.

Друга се мени десила. Био сам помоћник режије у серији „Полицајац са Петловог брда” и онда смо тамо снимали неку сцену са полицијском потером, са пиротехником, ноћу се ради, и све то онако компликовано. Ја сам шеф целе параде, и да би ме сви видели, стојим испред неког великог рефлектора, да би видели моју сенку и када виде уговорени знак - треба да махнем десном руком - креће акција.

Наравно, око рефлектора се скупило милијарду неких буба, и једна буба ми слети и почне да ми гамиже уз врат и ја је убијем.
У том тренутку цела акција крене, а при том камера уопште није укључена. Сви, пошто ме гледају као у бога, крену. Разбили смо ауто за џабе, а нисмо снимили сцену.

Студент: Шта тренутно ради Раша Андрић?

Радим на неколико ствари истовремено.
Две серије за децу, један филм за одрасле, али све је то у некој далекој фази још увек, тако да нисам сигуран да ће било шта од тога успети.
Притом ће можда неко други то радити, тако да боље да не призивам ђаволе и не избаксузирам. А и глупо је да говорим о нечему што је потпуно несигурно.

Једна од тих серија је врло скупа, друга никако да крене са мртве тачке. За филм сам почео да се договарам тек прекјуче, иако ми се кува у глави последње две године, тако да је све то још доста далеко.

Студент: На шта си највише поносан у досадашњем раду?

Глумци често добијају надимак по неком лику који тумаче и који остави много велики утисак на гледаоце: Бурдуш, Чкаља, Смоки…
Све су то имена ликова, а не глумаца.
Цвија је имао надимак, односно сви су га звали Сојка, јер је то био лик из „Сивог дома”. Е, сад га више нико не зове Сојка, зову га Миле.

Мислим да је то мој највећи успех, јер никад нисам чуо да је неком глумцу промењен надимак, што значи да је толико био јако овај лик, да је оног лика, који је такође био феноменалан и то је феноменална серија, успео да „поједе”.

Ја мислим да је феноменално да Милета људи доживљавају као правог човека, што је немогуће. Сад пре неки дан ми је Цвија причао – седе нека двојица у кафићу, и један каже: „Ено га Миле!” А други: „Ма није, то је онај глумац!”. То је лудило.

Студент: Зашто људи треба да се баве филмом у Србији?

То је посао као и сваки други. Некад тај посао прерасте у уметност, некад не. Некад остане на нивоу забаве.

Ја радим оно што мислим да је добро, а да ли ће то прерасти неке границе или неће, то сад више није моја ствар и ја не могу на то да утичем. То треба да буде принцип свих људи, да раде најбоље што могу.

Ја и кад радим неку ситну ствар – најаву, џингл, рекламу – ја се поломим да то урадим најбоље што могу.
То можда некад не успе, али нема везе - ја сам се поломио, и сви људи око мене, и мислим да је то прави пут.

Студент: И реци нам нешто за крај.
Можда ћу дипломирати ове године. После петнаест година апсолвентског стажа.