Косово је последњих година неисцрпна тема у Србији, али је временом постала и неисцрпна инспирација.
Сам спор око суштинске аутономије и суштинске независности Косова је, по свему судећи, постао снажан подстрек и другим субјектима у нашој земљи да размишљају о развијању сопствених елемената државности.

Ма колико то апсурдно звучало, утабаном стазом јужне аутономне покрајине спремно корачају чак и неке домаће установе.
Институције о којима је овде реч су најелитније установе у Србији. То су заправо места на којима се наша елита репродукује, подучава и навикава на своје високе положаје у друштву – то су свакако наши цењени државни универзитети.

Универзитет и Косово имају једну кључну заједничку карактеристику, обома је гарантована аутономија новим Уставом Србије.
Косовски органи власти додуше не признају овај конститутивни акт наше Републике, па се и не позивају на њега када траже основ за сопствени статус и надлежности.

Они се уздају у тзв. право народа на самоопредељење и у спремност утицајних чланица УН-а да им то право и признају.

С друге стране, универзитети су, баш у овој хваљеној уставној клаузули о аутономији, пронашли читаве хоризонте нових могућности и предности везаних за њихов рад и пословање.
За разлику од косовских функционера, наши универзитетски су се, на први поглед, определили за поштовање Устава и за уживање у слободи коју им он тако весело гарантује.

Наиме, не смемо заборавити да су се, током црних деведесетих, извршне власти с времена на време врло грубо мешале у рад академских установа.
Ствар је кулминирала доношењем скандалозног Закона о универзитету 1998. године којим је владајући режим успоставио и формалну контролу над факултетима и универзитетима.

Власт је постављала декане, ректоре и студенте проректоре, отпуштала професоре и уплитала своје лепљиве прсте у решавање организационих и стручних питања академских институција.

Методама које су раније већ биле опробане у другим сегментима друштва, режим је систематски гушио најјаче упориште организованог отпора против његовог опстанка: енергију студената и утицај професора.

Дубока и снажна траума од могуће самовоље власти природно је захтевала доношење механизама који ће заувек отклонити могућност њеног поновног јављања. Уосталом, зар и на Косову није била у суштини слична, иако неупоредиво трагичнија, ситуација?

Тако су после 2000. и једни и други добили аутономију која је прошле године кодификована и конститутивним актом наше земље, а додатно је разрађена законима.

Наступило је једно битно другачије и сасвим нормалније време у односу извршне власти према универзитетима. Међутим, ствар се изокренула у нешто непланирано.

Групације богатих државних факултета су почеле енормно да зарађују увођењем тзв. тржишног принципа у своје пословање, наплаћивањем високих школарина студентима и уносних комерцијалних услуга приватном сектору.
Иако су ове образовне установе основане и финансијски значајно дотиране од стране Републике Србије, држава нема ама баш никакав утицај на њихово пословање, увид у располагање новцем, а у многим случајевима чак ни на примену закона.

Мада је законом прописано да су студенти партнери у управљању установом и да својим учешћем у раду органа управљања могу да утичу на доношење одлука о раду високошколских установа, чак се и они жале да је ово њихово право сведено на апсурд.

Директним прегласавањем студената од стране њихових професора на седницама савета и сената, као и ускраћивањем увида у информације о стицању новца и његовом располагању од стране деканата, факултети успешно одолевају и последњем регулативу пристојности сопственог пословања и транспарентности рада.

Низак степен реформисаности наставних планова, начина спровођења наставе и оцењивања довео је дотле да је пролазност на испитима за „болоњске“ бруцоше Универзитета у Београду у јануарском испитном року била само 16%. Резултати пролазности у наредним испитним роковима, просто нису објављени.

Лежерност којом се једностране одлуке на факултетима доносе свакако наводе на закључак да они данас уживају више од аутономије, а последња дешавања указују на тенденцију да они чак не желе ништа мање од независности.

Наиме, већ више од годину дана траје борба за уважавање иницијативе студентских организација којом се тражи заштита права дипломираних.

Будући да се ради о правима која произлазе из директне примене Устава и закона (о којој мора да се стара извршна власт), Републички секретаријат за законодавство и Министарство просвете су прошле године дали упутство по којем ранији дипломци и нови мастери треба да имају исти степен стручне спреме и сва права која се њиме стичу.

На запрепашћење јавности, пратећи неку сопствену рачуницу, већина декана је ноншалантно одбила тумачење надлежног Владиног секретаријата и упутство надлежног Министарства. И нико им није могао ништа!

Затим се огласила и највиша законодавна власт у држави. Законодавни одбор Скупштине је у два наврата једногласно донео одлуку да дипломци и мастери имају исти правни статус, али су факултети одлучили да игноришу и одлуке парламентарних одбора.

На послетку је Народна скупштина ово питање уврстила у своје највише приоритете и на свом редовном пленарном заседању једногласно потврдила одлуку свог Законодавног одбора.

Ипак, факултетске управе остају при сопственом предрачуну „физичке“ замене диплома. Тај предрачун каже да студенти могу чак и да замене своју стару диплому за нову ако то желе (што је након одлуке Скупштине сасвим сувишно), али да за то морају и да скупо плате полагање некаквих диференцијалних испита, чиме се дипломци директно доводе у неравноправан положај у односу на мастере.

Факултети држе да они могу да појам стечених права, који је темељна уставна категорија, елаборирају и тумаче на неки сопствени начин, независно од демократски изабране власти. Притом се позивају на сопствену Уставом загарантовану аутономију, која их чини практично недодирљивим.

Уколико закони ове земље и одлуке њене највише законодавне власти не важе на тлу универзитета, следеће што нас чека је да универзитети почну да издају сопствене пасоше! Ту се можда посебно истичу „државни“ факултети и универзитети, чији епитет носи достојанство које је макар етимолошки повезано са некаквом „државношћу“.

Донекле налик намерама косовских институција, наше високошколске установе су се, захваљујући остацима самоуправног одлучивања, определиле за право на самоопредељење.

Органи власти Србије не могу да обезбеде примену свих својих закона на аутономним територијима универзитета, а да притом ниједна страна земља не мора ове територије да призна, нити мора да их штити некаква резолуција Савета безбедности УН-а. Ово звучи као сан сваког косовског Албанца, који би сада могао да нађе инспирацију у пракси универзитета Србије.

У овом сценарију, позивањем на Уставом гарантовану аутономију, Косово би добило више од аутономије али и не мање од независности, јер не би зависило ни од закона и органа Републике Србије, ни од међународне заједнице.

Било би своје на своме, организовано према сопственим прописима, дотирано од државе, уз сопствене приходе за које никоме не полаже рачуне.

Све у свему, биће да је договор око статуса Косова сасвим могућ уколико београдски преговарачки тим одустане од поређења са Хонгконгом и Окландским острвима и понуди аутентично екстравагантно решење са домаћих простора – случај српских универзитета.