Студент: Да ли сте током рада у Студенту имали псеудоним?
Јесам. Неколико.

Студент: Да није можда један од њих био Лав тихи?
Јесте. Тај псеудоним сам и касније користио као новинар. Пошто сам много писао као Вук Драшковић и, да не би испало да сам пола листа ја написао, почео сам да користим разне псеудониме, између осталих и тај.

Студент: Данас се мање-више сви политичари тог доба својатају шездесет осмом. Да ли мислите да је то постала мода – учешће у студентским демострацијама?
Не знам ја ко је возио цистерну. Није искључено да је то био и он (Биџа, повод за ово питање – прим. ур.).

Наша побуна ’68. године није била побуна против система, него против девијација у систему. Те демонстрације су биле чисто леве демонстрације.
Тако је било и у Европи. Че Гевара је био на свим универзитетима Европе.
Мислим да је у 90% студентских соба у Студентском граду био постер Че Геваре. Од социјалистичких земаља, једино је у Београду букнула побуна.

Ми смо наш универзитет преименовали у „Црвени Универзитет Карл Маркс“. Ми смо демонстрирали за више социјализма, јер нам се чинило да га је премало.
Тако да је Биџа, који је и данас левих уверења, апсолутно налазио себе у тој шездесет осмој. Ја више немам та уверења, али са највећом носталгијом и љубављу сећам се те наше побуне.

Мислим да неко ко има осамнаест, деветнаест, двадесет или двадесет и пет година, а није левичар – можда нема срца.
Ако остане и у педесетој левичар, екстремни левичар, онда ризикује да буде оптужен да нема памети.

Студент: На самом почетку „Мете“ налазе се умногоме различити цитати из два посве различита дела.
Ја сам само то искористио као мото нечега што ми се чини као истина – да су људи најјачи онда када су најслабији.
Поменули сте ’68. годину. Верујте ми да смо имали осећај да летимо и били смо најјачи.
А полиција нас је пресретала на улицама Београда уз повике: „Разиђите се у групама по један!“.

Сличан осећај сам имао почетком деведесете када је настајао СПО. Онда смо били најслабији, а никад јаки као тада.
Нисмо имали ни посланике, ни министре, ни одборнике, нисмо имали ни страначке просторије, нити имовину.
Радили смо из својих станова, углавном из мог. Био сам председник странке, писац свих саопштења, програмских докумената, дактилограф.


Није нимало случајно то што је младост супериорна иако је најслабија у материјалном смислу. Али, по лепоти, по невиности размишљања и сновима, жељама, она је јача од свакога.
Нема тога Оназиса, који све богатство које је имао не би бацио у воду за дане када је дивно сањао, када је био млад, када је могао да лети и уради све.

Мени је са овим искуством жао што можда нисам до краја искористио то време младости. То се једном догађа и никада више.

Студент: Како објашњавате чињеницу да је једна (а можда и једина) ствар око које су ХРТ и РТС током деведесетих могле да се сложе то да је Вук Драшковић ђаво лично?
Због тога што је оно што сам писао и говорио представљало огледало у којем су и једни и други могли да виде своје нагрдно лице.

Студент: ‘Уредници’ обе те телевизије били су током живота комунисти. У деведесетим, обојица су покренули у својим народима нови национализам.
Рећи ћу вам нешто што никада још нисам рекао, а то ћу учинити из неограниченог поштовања према вашим годинама и надама.
Сада већ покојни професор Београдског универзитета и, по мом мишљењу, наш највећи неуропсихијатар, Веселин Савић, је неколико месеци пре мене средином осамдесетих отишао у Америку да одржи предавање тамошњој српској емиграцији – доминирајуће четничкој.

Своје предавање, које је одржао у црквеном дому, почео је шокантно на запрепашћење свих присутних: „Браћо четници, мајку Вам комунистичку!“

Када се вратио у Београд питао сам га шта му би да то одвали. Одговорио је: „Синко, сачекај још само мало. Иду дани када ћемо овде моћи говорити: ‘Браћо комунисти, мајку вам четничку!’“

Тај малигни национализам, нездрави и подстицајни национализам, није проговорио ни из кога тако снажно као из комуниста.
Оних ортодоксних комуниста, састављаних само из једне идеје, оних који никад ни у шта нису сумњали.
Када им је идеја бољшевизма као мокар сапун исклизнула из руку, они су се прихватили друге идеје – тог малигног националзма.

Студент: Мислите ли да су у Србији померене границе традиционалног конзервативизма, тј. да ли се на овако политички турбулентном делу Европе о конзервативизму може причати? Да ли су се онда људи у тој искривљеној политичкој култури, након деценија немогућности икаквог политичког избора, приликом првог бирања, понели попут сврака и приграбили оно најшареније и најсветлуцавије?
Код нас би конзервативна партија код народа била схваћена као назадна, а не као традиционална; не као партија која чува традиционалне вредности и врлине.
Мислим да је успех радикала код нас, не само данас већ и из времена Пашића, у чињеници да огромна већина оних који гласају не знају ни шта значи та реч. То је тајновито.

Ја сам у својим романима покушао да уђем у тај феномен.
У нашој цркви, где свештеник говори на језику који народ мање-више разуме: шапуће се, досадно је, али у џамији где верници не разумеју ни реч арапског језика (односи се на просторе Балкана) владају велика тишина и мир.

Што мање разуме – више верује. Ако ништа не разуме – максимално верује. (поглавље Радио Анкара – прим.аут.)

Студент: Да ли мислите да се у том пољу политичке културе може рећи да српски народ има кратку памет?
Ја само могу да цитирам Црњанског - Ни у једном народу се тако лако не заборавља као у српском, а у српском народу опет најбрже се заборавља у Београду.

Једном Црњанском, који је говорио све водеће светске језике и пропутовао цео свет - морамо да верујемо.
Догађају се невероватне ствари. Да ви данас направите искрену анкету међу Србима: „Ко су наш највећи историјски непријатељи?”, добићете одговор да су то: САД, Европа, земље НАТО пакта и Ватикан.

Ја сам покушавао да разговарам са хиљадама људи и да их питам: „Еј, бре, откада су ти Америка, Британија или Француска традиционални непријатељи?” У два светска рата, када се радило буквално о бити ил’ не бити то су нам били највећи савезници. Да није можда највећи непријатељ српскога народа оно лудило, овде у Београду, које је успело да од пријатеља направи непријатеља? Не вреди. Узалуд их је подсећати.

Пре неколико дана, на једној књижевној вечери у Зрењанину, ја сам људима испричао шта се мени десило у том истом граду када сам служио војску.
Положио сам заклетву и пошао у град у друштву једног примитивца-војника.
Прошли смо поред једне лепе девојке и он је уштину отпозади. Она се окрену и одвали му шамарчину. А он ће не то мени: „Овај Зрењанин је одвратан град, види како мрзе војску!” Ти и такви примитивци од деведесетих воде Србију.

Студент: Моменат који вам се највише спочитава у вашој политичкој биографији је учешће у Савезној влади пре и током преговора у Рамбујеу. Као директан учесник тог процеса, да ли данас видите могућности да се тада нешто окрене у нашу корист по питању косовског проблема?
Ја сам ушао у ту Владу као човек који ће водити спољну политику и бити шеф тадашњем Министру спољних послова, ипак, са једним уверењем да морам учинити све да спречим бомбардовање Србије.
Напокон, била је то једна својеврсна уцена шефа државе Слободана Милошевића.
О томе ја у књизи и говорим. „Ти добро знаш”, рекао је, „да можеш спречити бомбе, а ако нећеш ја ћу изаћи на телевизију и то објаснити народу.”

Замислите да сам одбио, а бомбе су ионако дошле, сваки смећар на улици могао би да ме убије са оптужбом да нисам хтео да их зауставим.
Али, без икакве лажне скромности, уз огромне напоре, успео сам да у Рамбујеу од тадашње посредничке тројке текст споразума о тадашњем статусу Косова, који је само требало да потпишемо. !!!!!!!

Под један, Косово има статус суштинске аутономије у оквиру Србије; под два, нема више никаквог референдума у будућности о томе где је Косово; под три, задржавамо 3.000 војника и 2.000 полицајаца на Косову који ће заједно са трупама НАТО пакта разоружати УЧК и одузети од свих оружје и остати тамо две-три године па се повући (трупе НАТО-а); под четири, успоставиће се два паралелна правна система за Албанце и за Србе на Косову.

Студент: НАТО је био проблем.
Не. То је био изговор. НАТО није могао бити проблем, јер сам ја Милошевићу рекао да су те снаге спремне да се трансформишу у међународне снаге са мандатом УН-а. Он ми на то говори да неће страна чизма никада крочити у нашу земљу, на шта ја одговарам да можемо да их замолимо да обују патике.
Рекао сам му да се то мора потписати, јер је историјски тренутак.

Чињеница је да су Шешељ, Мира Марковић и Милошевић оценили да је највећи државни и национални интерес Србије да се испровоцира НАТО бомбардовање.
Оценили су да ће то бомбардовање трајати два-три дана и да ће то учинит као богојављенском водицом, а онда ће тај тријумвират да уђе у гусле и песме као победник над НАТО пактом.

Тих неколико дана млаког бомбардовања искористиће за распиривање мржње према та наша минорна четири непријатеља да би остварили крајњи циљ уједињења са Русијом и Белорусијом, уз наду да ће у Москви успети да смакну Јељцина и на власт доведу Зјуганова и Жириновског.

Студент: То је некако сулуда и мегаломанска идеја?
То се тако и десило. Нас од деведесете нон-стоп воде ненормални људи.
Ја не могу да опростим мојим пријатељима и савезницима који су дошли на власт 2000. године, зашто нису подигли оптужницу против ово троје и многих још због злочина према Косову, Србији и грађанима Србије.

Не да је нису подигли, већ су све прећутали.
И сада, док воде преговоре, шта год да кажу окрену се према радикалима да чују да ли су добро говорили. Хоће ли добити прелазну оцену из патриотизма?

Студент: Ви сте још пре почетка конфликта у БиХ имали идеју о њеној кантонизацији. Са друге стране, један сте од ретких политичара који је подржавао З-4 план, за који је, не тако давно, предеседник Хрватске Стјепан Месић рекао да је то био њихов највећи блеф, јер би у случају српског прихватања ситуација била равна самоубиству Хрватске.
То је тачно. Хрвати кажу, ако прихватимо план З-4 онда прихватамо да на једној трећини територије РХ практично постоји српска власт, са овлашћењима равним власти једне државе.

Међутим, истовремено мудро закључују да треба да ризикују као у покеру. Рачунају на српску глупост, тј. да ће Срби одбити поклон. Тако је и било и то не само једном.

Зато ја и говорим да на свету нико није толико талентован као ми, јер никад од ‘90-те луди људи који су водили ову државу нису пропустили ниједну прилику да пропусте прилику. Али, они то могу, јер су и поданици који за њих гласају управо такви. Немојмо бити непоштени и све сваљивати на Милошевића, Шешеља и Миру Марковић када је баш таква била огромна већина бирача.

Студент: Како коментаришете недавну изјаву Генерала Вељка Кадијевића о 9. марту и његовом тадашњем предлогу да је требало пустити људе са Ушћа да се разрачунају са протестантима на Тргу како би се све то не време решило?
То је још један доказ да ову земљу воде луди људи, било да су то политичари, генерали…

Студент: Поменути генерал помало личи на већину хашких оптуженика: у заласку је живота, може причати шта год хоће, а све ће то бити добро медијски испраћено. Све помало личи на добар reality show.
Тамо су шампиони оболели од те болести. Када их слушате како говоре, требало би да поверујете да никада никаквог рата није било; да једна велика и дивна држава није убијена; да неколико стотина хиљада људи није убијено; да није ни било преко милион избеглица; да Србијом, Хрватском, Босном не шетају десетине хиљада празних рукава и ногавица инвалида.

Не. Ништа није било осим завере света против њихове мудрости, генијалности и невиности. Код жртава, код оних унесрећених, стичу додатне поене.
Ако хоћеш у данашњој Србији да будеш омиљен у народу и да што више људи гласа за тебе – мораш бити нечовек, мораш лагати, мораш људима нудити несрећу и пројекте које ће их водити у несрећу, мораш их хранити мржњом, мораш бити ужасно прост.

Данас се не говори најпростије по друмским механама, већ у српском парламенту и на врховима државе.

Студент: Да ли сте искрено веровали да се у Србији може наћи више од неколико процената људи који верују у вредности ваших политичких идеја, начела уставне монархије, верске толеранције, национализма као патриотизма, а не да вас подржавају само да би имали разлог да иду на Равну Гору где би приказали стилски запуштене браде, најели се и напили?
Ја ћу многе младе људе разочарати. Ја сам волео Југославију. Волим и данас сећање на њу.

Један од главних мотива да уђем у тај свет политике деведесете године била је нека моја наивна нада да ћу моћи учинити и помоћи да се не убије та велика држава. Два века од Карађорђа, Штросмајера, па Његоша ту државу су стварали и сањали најбољи Срби, Хрвати, Бошњаци (који то тада нису били – прим. В.Д.), најбољи Словенци, а од деведесете на овамо на сцену су ступили најгори са жељом да ту државу убију.

Али, Југославије нема, има Србије. Какве Србије? Србија има дивно одело које јој је враћено пре свега захваљујући борбама и огромним десетогодишњим жртвама СПО-а.
Говорим о нашој застави и химни, а верујем да би и Милошевић још увек владао да није било тих жртава и борби. Испод тог одела су пруће и слама, те као да је одело на страшилу.

Као да је накаква клетва и проклетство бачено на све моје идеале. Србија данас личи на Србију са Кораксове карикатуре.

Педесет одсто младих је у Србији незапослено. Пропорционално броју становника, ми смо прва земља у Европи по броју незапослених. Ми смо до јуче са Хрватима били у истој држави, нећу помињати Словенце јер су они увек били неколико корака испред осталих, а они су у претходне четири године изградили више од 400 km најмодернијих аутопутева.
Готово дупло мања од Србије, она девет пута више извози од нас. Плате су им вишеструко веће. Ти људи у Хрватској имају наду да ће сутра бити боље од данас.
У Србији је страх да ће сутра бити горе од данас. Данашња Србија ме подсећа на птицу из индијанске митологије која лети уназад. Тако је све ближа деведесетим, а све даља од данашњег времена.

Да ли могу да будем утешен тиме што у овом убијању Србије не учествује СПО? Донекле, али ми је истовремено жао што се једна странка (Демократска), која се 2000. године нашла у позицији коју је до тад имао СПО, такође прикључила том летењу уназад. Какав је то политички став имамо свој тврд став, али ако се не слажу са њим ми ћемо од њега одустати? Да смо се ми тако борили – никада не бисмо оборили Милошевића.

Србија је данас земља у којој се највише куну у хришћанство, а највише гласова добија странка која је за Садама Хусеина.

Студент: Књига одише мрачном сликом народа и времена о коме је и написана.
Она и није написана данашњем српском покољењу. Њему не вреди говорити. Оно је хипнотисано, парализовано, слуђено и усмерено да обожава управо оне који су му донели највећу несрећу и који га највише лажу и гурају ка провалији. Али, и у Србији самој ће једнога дана да се промени.

Можда сте ви та генерација која ће изрицати пресуду и осамдесетим и деведесетим и данашњем времену. Ја се обраћам тим људима и тој нормалној Србији која мора да се роди. А родиће се када се уруши до темеља ова садашња Србија. Србија се накривила.

Ја у књизи постављам питање шта сам ја радио ових последњих седамнаест година?Да ли сам се ја борио против народа у Србији или се он борио против мене?И ко је ту Едип, а ко Сфинга? Мени се чини да је у Србији све обрнуто и да Сфинга у провалију гура онога ко реши загонетку, а да они који не знају пролазе.