Фестивал Европског Дугометражног Документарног филма нам је и ове године показао да се документарни филм развија и проналази нове начине којима долази до гледаоца широм света. Ово је 4. година како овај фестивал постоји, и пресрећни смо што можемо да кажемо да се сваке године повећава број гледалаца и да сале постају пуније.

Овогодишњи фестивал, као и претходних година, је у пуном сјају дочекао и обрадовао своје гледаоце са 7 документарних филмова а то су : „Номадак ТX” аутора Раул де ла Фуентеа, „Муке с комарцима и друге приче” аутора Андреја Паунова, „Иза музике” аутора Игора Хајцмана, „Wорлдстар” ауторке Наташе фон Коп, „Септембри” аутора Карлес Боша, „Звоно’’ аутора Аудријус Стониса и „Манастир” ауторке Перниле Росе.

Гости Фестивала, тј. поштовани гледаоци, су имали прилику да после сваке пројекције филма попричају са режисерима ових филмова и боље се упознају са њиховим намерама, идејама које стоје иза свега и да сазнају колико су им очекивања од њихових пројеката, и од њих самих, на крају рада била испуњена.

Публика је имала могућност да поставља питања и да се даље интересује за теме које су им биле приказане и са документима живота са којима је била суочена.
Ово је стварно сјајан гест организатора фестивала, зато што на тај начин шире позитивне намере и културу „постављања питања и давања одговора“ међу гледаоцима и самим тим подижу квалитет овог фестивала и преносе га на посебно место.

Овај фестивал организовао је и радионице где су у сарадњи са стручњацима и селекторима овог фестивала, као и ауторима филмова, заинтересовани појединци могли да сазнају више о овој филмској уметности и о појединачном раду сваког документаристе, као и њиховим различитим погледима на докуметарни филм.

„Номадак ТX“ режисера Раул де ла Фуентеа нам долази из Шпаније и говори о значају музике, о томе колико је музика универзална и како на сваком језику значи исто. Двоје музичара путују светом и са инструментом чалапарте, који је њихов изум, позивају музичаре разних земаља да учествују и створе нови звук и тиме створе нови дијалог који путује даље са њим и још даље као идеја.


„Муке с комарцима и друге приче“ режисера Андреја Паунова је филм, као што и сам назив каже, о малог граду негде у Бугарској који трпи најезду комараца. „Филм који је наизменично очаравајући и узнемиравајући“.



„Иза музике“ режисера Игора Хајцмана који нам долази из Немачке је узбудљива и дирљива лична прича режисера овог дела и његовог оца који је диригент. Револуционаран у документарном смислу зато што пробија границе личне спознаје режисера у процесу настајања саме приче.


„Worldstar“ режисерке Наташе фон Коп долази из Немачке и на генијалан начин се бави животом чешког фотографа чије је име Мирослав Тихи и не занима га ништа што се зове слава или новац, то што га људи сматрају генијем, или то што су му дела излагана свугде и што се продају. Занима га једино фотографија и уметност у есенцији самој. Генијално остварење!


„Септембри” режисера Карлес Боша је шпански филм о Мадридском затвору у коме се сваког септембра одржава избор за најбољу песму. Запањујуће приче самих актера и атмосфера врло оригинално осликава истину која се приближава истини живота и дубоким емоцијама љубави између самих актера.


„Звоно“ режисера Аудријус Стониса долази из Литваније и на револуционаран документаран начин прича о звону које се налази на дну језера и све што је остало од доказа о његовом постојању су приче, легенде и веровања људи који живе у том месту. Филмска екипа проживљава потрагу и на земљи и испод њеног нивоа у дубинама језера и, уз предивне призоре и прикладну атмосферу, долази до одговора.


„Манастир“ режисерке Перниле Росе Гренкер долази из Данске и говори о господину Вигу и о његовој 50-годишњој идеји, тј. сну да направи манастир од замка који је у његовом поседу. Овај филм као једна велика бајка говори, између осталог, о томе да људи у позним годинама, иако се преливају од животног искуства, у ствари тек почињу да живе и остварују своје снове. Филм је посвећен господину Вигу који умире пре краја снимања овог филма које је трајало 7 година, али оставља иза себе манастир и у њему места за руске калуђерице, попа и остале будуће становнике тог места.

Надамо се да ће култура одласка на Фестивал Европског Документарног Дугометражног филма наставити и следећих година и да ће програм бити све разноврснији и занимљивији.
Документарни филм је ипак посебна категорија, огранак филмске уметности, зато што се бави самом истином из било које перспективе и из било чијих очију.

Запањујуће је да документарни филм толико улази у било коју тематику својом формом, да је једини резултат увек истина, било режисера у потрази за идејом или самих актера филма, појава разних врста и универзалних вредности које увек налазе свој пут на овом свету.

Требало би да подржавамо одважне документаристе да још више стварају, како би на тај начин креирали нову сопствену уметност и преносили је даље до гледаоца, тј онога за кога је прича намењена. На крају крајева, истина као прича која тече од једне до друге особе и ствара нову истину је једино што је битно у овој великој реци званој Живот!