У једном истраживању научници су израчунали да сваких 8 секунди у свету умре по једна особа од пушења дувана и удисања дуванског дима.
То је, и без навођења других бројних медицинских чињеница о повезаности пушења са разним болестима, више него довољно да се код свих нас формира свест о потреби решавања овог великог проблема.

Светска здравствена организацијa упозорава на штетност пушења по здравље још од 1964. године. Од те године доносе се бројне резолуције и повеље против дувана и до данас не престају апели свим земљама света да предузму све мере да би се смањила и искоренила та лоша навика.

Данас, готово да нема земље која нема бар неки пропис којим се ограничава пушење у појединим установама (нарочито болницама, школама и другим сличним установама), као и прописе о забрани рекламирања дуванских производа и продаје дувана малолетницима.
Те мере наравно нису довољне, па се стога листа места на којима се забрањује пушење из године у годину шири (неки су отишли и даље, па су прогласили пушење назаконитим – Бутан, 2005. године).

Ово питање је нарочито актуелно последњих пар година и управо у овом периоду велики број земаља мења постојеће законе и забрањује пушење на свим јавним местима (укључујући и ресторане, барове па чак и ноћне клубове) и пооштрава казне за прекршиоце тих прописа.

Од почетка ове године, у дневној штампи и на Интернету се могу прочитати разне приче (неке чак и симпатичне) о протестима угоститеља у европским земљама у којима је ступио на снагу Закон о забрани пушења на јавним местима.
Буне се власници британских пабова, немачки, француски и словеначки угоститељи да им закон смањује профит и тера муштерије (један Француз је чак покренуо и штрајк глађу због увођења забране).

Протестују и пушачи наводећи да им се ограничавају њихова људска права.
Али сви протести, петиције и сви разлози који се наводе против овог закона, далеко су слабији од аргумената супротног табора о основном праву сваког човека – права на живот.
Дувански дим им то право директно угрожава, а запањио је и застрашио (скоро објављен) податак да годишње од пасивног пушења у Европској унији умре 19.000 људи.

Овакав један закон не иде само на руку непушачима, већ, заједно са осталим мерама које се предузимају у борби против дувана, спасава живот и пушачима.

Забрана пушачима ствара одређени друштвени притисак.
Јасно им се даје до знања да пушење више није друштвено прихватљиво понашање, а показало се да је то један од разлога што многи од њих остављају дуван.

Најбољи пример за ово је Финска.
У овој европској земљи је пре 50 година пушило 79% одраслих мушкараца, а законским мерама је овај број смањен на само 26%.
А у земљи са најмањим бројем пушача, Канади, уз забрану пушења и скупе цигаре, на свакој купљеној кутији вас сачека и слика са болестима плућа које изазива никотин.

А шта се за то време дешава код нас?
Ратификујемо све могуће и немогуће конвенције и доносимо све законе који постоје у Европској унији, јер је то пут ка европским интеграцијама.

Наравно, нико нема ништа против закона развијених европских земаља.
Напротив, циљ нам је да у блиској будућности, попут тих земаља, постанемо уређена правна држава. Али нема баш сврхе да доносимо законе, само да бисмо испунили неку квоту, ако се не потрудимо да се исти примењују.

Ево, пре двадесетак дана министар здравља је најавио измене постојећих прописа како би се проширила борба против дуванског дима. Свакако да ову одлуку треба поздравити, али и тражити гаранцију да то неће бити само још једна гомила мртвих слова на папиру као до сада.

Ми и сада имамо леп сет законских прописа који регулишу ова питања: Закон о дувану, па Закон о забрани пушења у затвореним просторијама и Закон о оглашавању. Највећи проблем (и то је оно што сада и хитно треба да се мења) је што се ови закони НЕ ПРИМЕЊУЈУ.

Сваки дан се можете уверити да деца у маркетима и трафикама без икаквих проблема купују цигарете (истина, трговци су испунили једну мање битну законску обавезу, да ставе налепницу на којој је истакнуто да је малолетницима забрањена продаја цигарета).

Законска забрана пушења у затвореним просторијама не поштује се чак ни у болницама.
Сестре иза шалтера опуштено диме, а пријемне канцеларије неких лекара личе на пушионице. Није много другачија ситуација ни у школама, факултетима и осталим јавним установамa.
Код нас се пуши у пекарама, месарама, ресторанима, посластичарницама, возилима јавног превоза, канцеларијама и шалтерима државних институција, козметичким салонима...

Непушачи се осећају угрожено и немоћно.
Инспектори здравства, рада и санитарни инспектори (који на лицу места од физичког лица које крши закон могу наплатити казну од 5.000 дин) не раде свој посао, па се непушачи вербално сукобљавају са прекршиоцима од којих најчешће добију само ружне речи, а никако разумевање.

Поред редовних и честих инспекција, требало би и код нас обезбедити телефонску линију, као у неким државама, на којој грађани анонимно могу пријавити прекршиоце закона.

Како да се радујемо најављеним изменама министарства здравља, када се исто није побринуло ни да се садашњи закон поштује бар у болницама?
Зар онда заиста треба да поверујемо да ће у некој блиској будућности да се поштује најављена забрана на свим јавним местима која (на пример) обухвата и најзадимљенија места - кафиће?

Далеко смо ми од Европе!
То што ћемо изменити законе и увести забрану пушења на јавним местима, приближиће нас земљама Европске уније утолико што ћемо бити на истој листи с њима, листи земаља које имају овај закон.

Паметније би било да уместо што гомиламо нове законе, обезбедимо примену ових што већ имамо.
Да повећамо цене цигаретама толико да већина не може ни да их приушти, уведемо поменуту телефонску линију, запослимо више инспектора и натерамо их да раде свој посао и свакодневно путем масовних медија едукујемо становништво о штетности дуванског дима.
А када достигнемо тај ниво свести о злу које цигарете доносе, о поштовању основног људског права и постанемо држава права, тада треба ићи даље и увести општу забрану пушења и тек тада ћемо заиста бити део Европе!