Све чешће се у мислима враћамо неким прошлим временима, а нарочито, чини се, музици која је то време обележила.
Све чешћи су концерти који се организују у част неких великих имена домаће сцене, све чешће су књиге које су њима посвећене, на крају, све чешће су и изложбе које сећају на ликове тога доба, прецизније, иконе домаћег рока, попа, новог таласа.
Конкретно, овај последњи обележио је политичко и свеукупно време почетка осамдесетих година, а баш новом таласу остаје посвећен највећи број свега поменутог.



У свему овоме најдоминантнија је остала чувена «Екатарина», убедљиво најчешћи повод поменутим дешавањима посвећеним српској музици и још увек неисцрпна инспирација многих, па тако и мом саговорнику у овом интервјуу.

Зорица Бајин-Ђукановић је, већ дуги низ година, једна од најпризнатијих уметничких фотографа са ових простора. Велики део њеног стваралаштва обележила је управо рок фотографија. Сама Зорица је неко ко је, као уметник, пуним плућима живео овај бурни период у историји домаће музичке сцене.

Зато сматрамо да је она права особа од које је занимљиво чути приче с друге стране објектива. Један од непосредних повода за овај разговор, посвећен рок иконографији, била је и Зоричина, врло запажена, изложба «Мементо» посвећена групи «Екатарина Велика».
Изложба, сачињена од тридесет пет црно-белих фотографија, недавно је постављена у просторијама Галерије Графичког колектива, после чега је пропутовала целу Србију.



Студентски Свет: Да ли се сећате ко је био први рок музичар кога сте фотографисали, и како је дошло до те сарадње?

Зорица Бајин-Ђукановић: Не сећам се ко је иницирао сликање, али знам да је то био Дејан Цукић, заправо последњи концерт групе „Булевар“. Било је то децембра '82.

СС: У периоду од 1983. - 1988. године били сте фото-репортер чувеног еx-југословенског часописа „Rock“. Каква искуства носите из тог периода?

Зорица Бајин-Ђукановић: У „Rock“-у сам радила више од пет година. Била сам присутна у кући Петра Поповића када је тек имао визију онога што ће се нешто касније и остварити.
Био је то заиста јединствен часопис, али је мене, разумљиво, пре свега интересовао са визуелног аспекта.

Фотографије су биле тако пласиране да су често имале предност над текстом. У томе сам видела своју шансу. Почетак рада у „Rock“-у сматрам почетком свог професионалног бављења фотографијом. Пеца је умео да осети шта коме од сарадника највише лежи, тако да сам ускоро радила студијске послове, а све мање сликала концерте.

СС: У време Ваше сарадње са „Rock“-ом доста се путовало. У својству фото-репортера сте обављали много послова. По чему су Вам све та путовања остала у сећању?

Зорица Бајин-Ђукановић: Волим да путујем, али репортерски посао је одговоран, скопчан с разним врстама ризика. Уредник ме је слао у војвођанска села по фотографије занимљивог сликара rock сензибилитета, али и на концерте „Dire Straits“-а. Највеселији је био одлазак у Загреб са нашим познатим групама на серију њихових концерата у „Кулусићу“, пролећа '85, која се звала „Боље вас нашли“, а најлепши пут је био гостовање у Сарајеву где су нам домаћини били Бреговић и Чолић. Био је то мој последњи одлазак у Сарајево пре избијања рата.

СС: Како сте доживели „Нови талас“ и колики је, заправо, његов значај у Вашим очима?

Зорица Бајин-Ђукановић: Почетак „Новог таласа“ поклопио се са временом моје зреле младости, али и са временом у коме се чинило да штошта у земљи креће на боље.
То време памтим као један дуг сунчан дан. „Шарло“, „Идоли“, „Оргазам“. Била је то енергија у којој сам могла да се огледам. Сретала сам их у СКЦ-у.

Касније, 1986. у „Срећној галерији“ имала сам своју прву самосталну изложбу сачињену од портрета управо тих људи. Готово сви су дошли на отварање. Сада ми се чини да то време, без обзира колико је удаљавањем ретуширано, и ово данашње време, припадају различитим животима.

аутор ове фотографије је Горанка Матић



СС: Да ли су се у Вашим многобројним сусретима с људима, везаним за рoк сцену, изградила нека пријатељства? Ако јесу, да ли нека од њих трају и данас?


Зорица Бајин-Ђукановић: Рад са људима овог типа је врста муњевитог приближавања и размене енергије у тренутку за који нисте сигурни да ће се икада поновити.
Свест о томе цео процес чини још узбудљивијим. Наравно да вам неко и емоционално више одговара.

Била сам везана за „Екатарину“, јер је то унутрашњи свет у коме сам могла и да се препознам. Интровертни Милан Младеновић би понекад свратио до мене, а и на моје изложбе. Али највише сам се приближила Ивици Вдовицу Вд-у, без обзира на различите начине живљења.
Био је талентован, осећајан, мио и било је право задовољство разговарати са њим.

Радо виђам Раку, једног од бубњара „Екатарине“. Са Маргитом и Фирчијем који је био дошао из Њујорка, провела сам једно вече у КСТ-у, непосредно пре њене смрти. Срце ми се насмеши сваки пут када сретнем Швабу, Кикија, Дивљана.

СС: У ком тренутку сте почели да радите промотивне фотографије?

Зорица Бајин-Ђукановић: Новинска фотографија је била нека врста рекламног простора за мој начин рада. Објавила сам преко две стотине насловних страна. Људи су то видели и они којима је то било блиско почели су да ме ангажују за рад на омоту плоче, плакату, прес-материјалу, или свему томе заједно.


СС: Када погледате уназад, с ким Вам је сарадња била најпријатнија? Кога се најрадије сећате?

Зорица Бајин-Ђукановић: Мој поглед у прошлост је заправо низ слика лица, сусрета, размене енергије. Сликала сам готово све значајне групе од „Бијелог дугмета“ до „Екатарине“, Које, „Оргазма“. Тешко ми је да некога издвојим. Издвајале су се фотографије.

СС: С обзиром на дужину бављења овим послом и искуство које имате, вероватно Вам се некада десио и неки инцидент. Да ли се сећате неке непријатне ситуације?

Зорица Бајин-Ђукановић: Понекад сам имала толико посла да сам у студио улазила уморна. Умор је најбољи пријатељ грешке и тако сам једним слајд-филмом одсликала Жељка Бебека који се одмах враћао у Сарајево, а преко њега и Беби Дол која је те вечери напуштала земљу.
Могућности за поправку није било. На сву срећу, другим апаратом сам, што ми није био обичај, сликала и црно-беле фотографије.
Тако је резерва спасла ствар.

СС: У једном периоду Вашег стваралаштва посебно Вас је заинтересовала људска кожа. Почели сте да радите и акт. Да ли се међу онима који су Вам позирали нашао и неки рокер?

Зорица Бајин-Ђукановић: Концертне фотографије, портрети, акт, то су жанрови које сам радила. Заправо, комбиновала сам акт са фотографијом-концептом. Сама рокерска иконографија је већ пуна прерушавања и обнажености. Од фотографија Дарка Рундека, преко Швабе и Гилета, људска кожа је ту већ присутна.

СС: Искусили сте и посао фото-репортера и уметничког фотографа који ради у студију. Која је разлика између новинске и уметничке фотографије?

Зорица Бајин-Ђукановић: Разлика је битна. Новинска фотографија је од некога наручена, примењена је и има релативно кратак век. Уметничка фотографија је углавном самоиницирана и то је равноправна врста визуелне уметности. Те фотографије висе по зидовима галерија, а касније се неке од њих нађу у колекцијама галерија и музеја.

СС: Која сте признања добили до сада, у овом домену вашег бављења уметношћу?

Зорица Бајин-Ђукановић: За двадесет година рада добила сам преко четрдесет награда и признања. Најзначајније су, без сумње, награде 25. и 32. Мајске изложбе УЛУПУДС-а 1993. и 2000, као и три годишње награде УЛУПУДС-а за 1992, 1999. и 2000. годину. Најдража ми је „Борбина“ награда за фотографију, јер ми је покровитељ „Fudji“ доделио пут на Хиландар (ваљда сигуран да ће добитник бити мушкарац), фото-апарат, часовник и још неке поклоне.

СС: Да ли бисте се данас бавили фотографијом нове српске рок сцене?

Зорица Бајин-Ђукановић: Све у своје време. Комерцијалну фотографију данас радим само онолико колико морам. После добијања статуса слободног уметника 1991. године, јасно се раздвојио комерцијални сегмент од личне вокације.
Главнину енергију чувам за сопствене визије и оно што називам фотографисањем својих снова.