Позоришна уметност као део наших живота данас се налази у специфичној улози. Она је свеприсутна, свепрожимајућа са једне стране, а са друге као да јој потпуно окрећемо леђа када се појави нешто ново, другачије, занимљиво, нови медијум.
Позориште је увек представљало бег у магичан свет пун животног зачина који је неопходан за постојање, вечити доказ живота, једини приказ реалности као случаја садашњег момента, филозофије тренутка, нечега што гаји живот.

Глума је уметност која траје у тренутку, и никада се више као таква иста неће поновити. Глума је једина реалност која постоји за гледаоца у тренутку када настаје, она увлачи и прожима из разлога што је тако стварна, можда у том тренутку чак и реалнија од гледаоца самог. Све се више губе границе између глумца и гледаоца.

Савремено позориште се бави различитим тематикама на многе начине, обрће и посматра из више перспектива да би показало гледаоцу да се процес одвија у њему самом, док се одвија и ту, испред њега, некоме другоме. Једно без другога не могу да постоје. Оба процеса се упоредо спајају у моменту потпуног ослобођења, тачније у моменту рађања нових идеја које се стварају из ове уније.

Савремено позориште храбри и бодри тај дух индивидуалног, уз присутност свести о колективном, дух вечног преиспитивања унутрашњости у оквирима тражења одговора у спољашњем свету.

Представа која се издваја по својој радикалности и свежини, као нови талас који запљускује обале уљуљкане у помало конзервативно и давнашње виђење театра као нечега што треба да покаже а не да пружи, је дефинитивно „Живот број 2’“ писца Ивана Вирипајева у режији Ање Суше.

Представа се бави савременим гледаоцем који гледањем представе ствара свест о томе шта се дешава са његовим бићем и са сопственим питањима и одговорима.
Долази до најбитнијег закључка - „фабула је илузија смисла, а смисао је сам по себи трагичан“, доводи смисао свога постојања у питање, а у истом моменту долази до одговора или питања до којих долазе сами актери у представи.

Представа даје толико простора за „дисање“, смејање или било која друге емоције, да гледалац у сваком моменту може да одлучи за шта ће искоритити прилику и о чему ће у току представе размишљати. Показује нам како позориште разбија илузије о смислу, о предрасудама које гајимо и о разним „битним’“ темама о којима би сваки човек требало да размишља, као о највећим илузијама у ствари.
Ту су: глумац у улози пророка Јована - Данијел Сич, глумац у улози бога Аркадија Иљича и глумица у улози жене Лотове (Антонина Великанова), Милена Павловић.

Реч редитеља: „Привукло ме активно присуство аутора у драми и његово непосредно обраћање публици у првом лицу. Вирипајев се поиграва елементима личног и приватног у креирању драмске структуре. Идејна окосница текста је мање позната библијска легенда о Лотовој жени која се, упркос упозорењу да то не чини, бежећи из Содоме и Гоморе, осврнула и претворила у стуб соли.

Није реч о филозофској нити егзистенцијалистичкој расправи митског или библијског значења добра и зла, већ разматрању идеје како позориште може допринети њиховом разбијању. Писац наводи да је главни лик комада текст који је, наводно, настао на основу писама које му је слала пацијенткиња оболела од шизофреније, а чија се садржина односи управо на причу о Лотовој жени.
Вирипајев такође каже да се ради о трагедији смисла, а ја бих рекла да се он и у том погледу поиграва.“ (преузето из Блиц Онлине)

Ову позоришну представу срдачно препоручујемо свима који доводе у питање сопствена очекивања од позоришта или од било које врсте уметности у циљу самоспознаје, задовољења сопствене знатижеље или пак духовне надоградње у смислу једине религије духа, као ентитета.

Такође је препоручујемо онима који би волели да данас у моменту разних начина пронађу свој јединствен начин и путем њега дођу до нових открића. Представа „Живот број 2“ ослобађа!
И за крај, опет реч редитеља: „Овде сам имала задатак не да произведем илузију већ да је укинем, да манипулишем њом селективно, тј. да употребим театар не као место за бекство од реалности, већ као место сусрета са њом.“