Публика се још није сместила на своја места а концерт је већ почео. Без икакве помпе, на сцену излази Крис Риа и наступ отпочиње 15 минута од заказаног времена.
Публика и даље пристиже, али Крис не мари. Без речи се ређају необични инструментали с призвуком вестерн филмова.

Сцена је скромна, уређена у духу педесетих година – шљаштећа сребрна завеса са натписом Делмонтс и разнобојне гитаре, попут дуге, окачене унаоколо. Наизглед, ништа се не дешава, бар не ништа битно или ништа што би публика очекивала.

Тек негде после пете нумере настаје потпуни мрак и тајац, као између два чина. Сребрна завеса пада.
Ареном се прожима болни звук блуз гитаре, најизворнији могући. „I can’t wait for love“ је песма, уједно и прва, са новог албума. Затим „Legacy blues”, „Shadows of a Fool”, све написане као омаж великом ББ Кингу, између којих вешто уплиће старе, добро познате Џозефин, „Looking For The Summer“, „Џулиа“, „Stainsby Girls“ у нешто измењеним „блузерскијим“ аранжманима. Публика се полако „крави“.

Заправо, концерт је мала представа. Риа нас води на путовање кроз свој нови троструки албум и прича причу о имагинарном бенду из педесетих „Delmonts”, који током шездесетих прераста у блуз бенд „The Hofner Bluenotes”.

Иако је током каријере користио елементе медитеранског мелоса, меког рока и попа, на овом албуму Крис Риа се у пуном сјају вратио својим блуз коренима.
У једном тренутку Крис стоји у тишини сам на сцени, црвени рефлектори круже око њега, дочаравајући нам ватре Пакла.
Сви знају шта следи.
Публика се слива у партер, до краја нумере сви су на ногама.

Међутим, концерт се завршава баш као што је и почео – неочекивано.
По завршетку „The Road to Hell”, Риа и музичари се повлаче са сцене. Двораном се проламају овације публике која се таман разиграла.

Али, Рију не треба дуго убеђивати. После непуног минута, излази на сцену. Сценографија се поново мења у акварел препун разнобојних гитара. На бис изводе „On the Beach” и „Let’s dance” са финишом у реге маниру.
Презадовољна публика аплаудира. Светла се пале. Крај.


У близу 2 сата наступа, без и једне проговорене речи, Крис Риа је само гласом и гитаром успео да нам на најлепши могући начин пружи своју есенцију. Кроз ведрину и покрете попут детета, доказује своју скромност на сцени. Ни трага егоцентричном бљештавилу рок звезда на које смо навикли. А ипак, тако велик.

Одлично извођење целокупног бенда, више него фантастичан Ријин глас. Ко би рекао да је овај човек пре пар година био на ивици смрти. Уживо извођење звучи толико добро да пожелите да их гледате сваки дан уместо слушате на диску.
Ко каже да бели човек не уме да свира блуз?