Ритуал прослављања 8. марта се одавно обавља по инерцији. Зато што то тако иде. Зато што то сви тако раде. Зато што смо то наследили од наших бака и мајки. Истина је да већина нас не зна изворне разлоге обележавања овог дана. И не само да смо престали да у њему видимо вредности које он репрезентује, већ и било какве вредности.

Када кажете Дан жена, Осми март, на шта прво помислите?

Сећате ли се епизоде чувене домаће серије „Бољи живот“ посвећене управо овом празнику? Женски део колектива једногласно је одлучио да им предузеће за „њихов“ празник поклони пут у Солун!

Ви који нисте гледали, варате се ако мислите да је инсистирање на томе било вођено жељом да се ублажи туробна свакодневица земље погођене санкцијама, уживањем у лепотама егејске луке, или ода почаст нашим славним прецима који су ту животе положили за слободу у I Св. рату.

Другарицама је пут био прилика да „опустоше“ солунске радње, куповином свега и свачега: кафе, хране, неизбежних ципела, крзна и злата. Дан је крунисан лумперајком уз грчког певача и понеким сломљеним срцем.

А онда, повратак у Београд и враћање рутини и колотечини уобичајених радних дана.

Тешко да ишта боље од ове шаљиве и, на неки начин, тужне приче, одсликава потпуну банализацију сваке позитивне идеје и поруке ове социјалне тековине.

Осми март је постао синоним за поклањање тона каранфила и других ситница; супституција игноранције великог дела популације, јефтиним гестовима и кичем. То би привидно требало да исправи све неправде учињене женском роду и надокнади недостатак поштовања и једнаких прилика током читаве године.


ШТА ЈЕ ЗАИСТА 8. МАРТ?

Ако загребете испод површине и уђете у суштину овог феномена, открићете да је он заправо прича о „обичним женама које су стварале историју“. Баш овако је описан овај дан у званичним документима oрганизације Уједињених нација, који се баве историјатом његовог постанка.

Све негде до индустријске револуције, постојала је јасно дефинисана улога мушкараца и жена у друштву. Жене су биле домаћице, мушкарци храниоци породице. Сви покушаји да се традиционална улога супруге и мајке модификује до тога доба бивају одбачени и жестоко осуђивани.

Вероватно би се такве прилике наставиле да је тражњу за радном снагом, изазвану техничко-технолошким прогресом, могла да задовољи мушка популација и да трошкови живота нису толико порасли да их више само једна особа није могла сносити.

И тако су жене, тим толико хваљеним тржишним механизмом у економији, постале сасвим равноправне по питању једне ствари: права на тежак, беспоштедан рад који, наравно, није био подједнако плаћен, нити подједнако признат. Био је израбљујући.

Када су све границе пређене и када се више није могло издржати, сасвим обичне жене, оне које су радиле у фабричким халама, шећеранама, предионицама, морале су да устану против свих неправди које су им биле наметане током историје.

Осмелиле су се да једна другој пруже подршку и заједно узвикну да и њихов глас треба и мора да се чује. Најпре бојажљиво и несигурно, а онда и све снажнијим и храбријим идејама, потезима и одлукама.

Гласови хиљада жена су се стопили у један, јер су све оне биле суочене са истим проблемима. Проблемима који нису познавали границе, националну или верску припадност. Зато је било неопходно да се делује јединствено, истовремено и свуда где постоји бар једна женска особа којој је ускраћена једнакост.

Посебан допринос борби за охрабривање жена и јачање женског покрета дале су Клара Цеткин и Александра Колонтај. Захваљујући њиховим залагањима, борба жена за правду, једнакост, мир и развој прерасла је у широко распрострањен светски покрет.

Ипак, оно за шта овим великим женама дугујемо највећу захвалност је то што су доказале да снажна воља одлучних жена, ма колико обичне биле, може да утиче на токове историје.

Одатле 8. март – Дан жена. То је прилика да покажемо да нисмо заборавили њихову храброст и њихове жртве; да одамо признање свим великим женама у нашим животима за битке које свакодневно бију да би свима нама обезбедиле лепше и радосније место за живот, јер ништа мања храброст није потребна за то!


КРАТКА ИСТОРИЈА БОРБЕ ЗА ЖЕНСКА ПРАВА

Први организовани покрети жена би могли да се вежу за 8. март 1857. године у Њујорку када су се жене запослене у текстилној индустрији побуниле против нељудских радних услова и ниских надница.

Педесет година касније, њихова борба се наставља. 15 000 жена марширало је кроз град са слоганом „Хлеб и руже“. Хлеб је симболисао њихове захтеве који су се односили на краће радно време, повећање надница и забрану дечијег рада, а руже – квалитетнији живот.

1910. године предлог Кларе Цеткин на социјалистичкој интернационали у Копенхагену, да се штрајк америчких радница из 1857. године обележава као Међународни дан жена, прихваћен је у 17 земаља.

Већ од наредне године, почиње да се обележава овај дан у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској. Тада већ делимично развијена свест о неравноправности полова резултира протестом преко милион жена и мушкараца за права жена да гласају и буду биране, права на рад и забрану дискриминације на радном месту.

На међународном плану, у оквиру oрганизације Уједињених нација, 8. март као Међународни дан жена почиње да се слави од 1975. године. УН су донеле и посебну резолуцију којом се уводи Дан женских права и међународног мира УН, који, по консензусу, државе чланице славе од овог датума.

Од тада се много тога учинило на пољу успостављања равноправности жена са мушкарцима. Међутим, ни након 150 година жене нигде у свету не могу да се похвале да у свим областима имају иста права и могућности као и мушкарци.

И о томе непобитно говоре поражавајуће бројке: да жене чине већину од 1,3 милијарде сиромашних у свету, да је ¾ жена изнад 25 година у неразвијеним земљама неписмено, да у просеку зарађују 30-40% мање од мушкараца за исти посао.

Како и мушкарци и жене заједно живе у овом друштву, то не може да буде искључиво „женско“ питање. Такав став не води ка изградњи одрживог, праведног и развијеног друштва, већ ствара препреке решавању највећих социјалних, економских и политичких проблема који озбиљно притискају планету.

На крају, у сусрет још једном обележавању овог дана, хајде да ове године урадимо нешто другачије. Направимо дистанцу и сагледајмо докле смо стигли у праћењу визије равноправности.
Донесимо чврсте одлуке на основу којих ћемо крупним корацима грабити ка идеји да је равноправно нормално. И то свакога дана, а не само 8. марта, јер смо већ превише времена изгубили.