Ево га опет... Једни се неизмерно радују и већ се смештају у фотеље испред својих телевизора, а другима се опет јавља онај мучни осећај у стомаку и жеља да пребаце телевизор у подрум на период од 100 дана и да негде нестану.
Да, реч је о reality show-у Велики брат (Big Brother) који код нас, као и у свету, руши рекорде гледаности једне ТВ емисије.

Први пут је овај шоу приказан у Холандији 1999. године, а након тога је скоро брзином светлости захватио све континенте, па се данас приказује у више од 25 држава света. Код нас је стигао 2006. године под покровитељством продукцијске куће Emotion и телевизије Б92.
Приказана су два серијала (други је прекинут због трагедије у којој су настрадали бивши укућани) и један VIP серијал, а ево сад је у току други.

Правила игре

У случају да неко не зна, шоу је замишљен тако да се у исту кућу (на одређени временски период) настани одрећен број непознатих људи, који се међусобно не познају. По правилу, то су људи из различитих средина и различитих карактера.

Све време боравка у кући, такмичари су у потпуности изоловани од остатка света, а сваки тренутак проведен у кући бележе бројне камере које се налазе СВУДА. Победник је само један и он односи новчану награду (која је, наравно, најчешћи мотив за учешће у овој емисији).
О победнику одлучује публика, која учеснике посматра на малим екранима у предвићеним терминима (неколико пута дневно) или преко Интернета 24 часа дневно.

Да би испунили дан такмичарима који немају на располагању никава средства за разоноду, продуценти смишљају задатке који обично подразумевају смешне униформе и скакутање по кући. За добро понашање награђују их журкама, које су вероватно омиљени део за публику, јер се уз алкохол и музику деси понешто „занимљиво“, о чему сутрадан може да се прича.

Сваке недеље један укућанин буде „избачен“ из куће на основу гласова публике која гласа путем СМС-а, а онај који остане последњи побеђује и заслужено добија новац.


Протерани из друштва на 100 дана

Иако је ово једна од најгледанијих емисија у Србији, мишљења су ипак подељена.
С једне стране су слепи обожаваоци, негде између постоје они које понекад „повире“ из досаде или радозналости, а ту су и они (можда тек 2% становништва који имају ТВ) којима није јасно како разуман (млад) човек може да потроши један део свог слободног времена да би гледао неког Перу и Жику како перу зубе.
Ако спадате у ову последњу групу, нажалост, имаћете великих проблема.

У периоду док траје овај феномен од ТВ емисије, иако не желите то да гледате (а наравно поштујете право других да гледају, па не размишљате о неким радикалним потезима да нпр. тражите да је законом забране), приче везане за ту најновију народну забаву не можете никако да избегнете. Кад купите дневне новине (ако већ није на насловној страни) сигурно ће бар две целе странице бити посвећене „укућанима“, њиховој родбини и пријатељима или кућним љубимцима.

На исте садржаје ћете наићи и ако се, уместо путем штампаних медија, информишете путем Интернета. Све то и није толико страшно и може се заобићи, наравно - преврнете страну и кликнете на други линк. Већи изазов ће бити ваше интегрисање у друштвени живот у овом периоду.

Уколико не знате имена укућана и њихове најновије подухвате, може да вам се деси да заиста будете изопштени из друштва. Бићете неспособни да се укључите у жустре дискусије о томе који су се то укућани дирали испод покривача претходно вече, ко је и зашто плакао и ко се с ким посвађао.

Можете доћи у непријатну ситуацију да сви око вас одједном користе неку нову узречицу (као нпр. ВРХ БРАТЕ) и смешкају се, а вама никако није јасно откуд сад то. Када после неког времена уочите да је узречица просто постала део свакодневног говора, одлучите да упитате неког од ваших пријатеља (који користи исту) о чему се ради. А када сазнате да је узречицу лансирао један од станара најпознатије куће, схватите и разлог своје збуњености.

Можете да га не гледате, али ОН гледа вас

Оно што је утешно, за оне који не гледају ову популарну емисију, је то што су психолози, социолози и културолози изгледа наклоњенији њиховој страни. Ови стручњаци, додуше, више упозоравају на последице постојања оваквих емисија уопште, а у мањој мери анализирају разлоге популарности код младих људи који то гледају.

Психолози, и код нас и у свету, истичу да све мање поштујемо појединца, његове слободе и приватности и да овакве емисије доводе до афирмације воајеризма у савременом животу и светској култури.

Неретко упоређују овакве емисије са оним што нам се дешава у стварном животу, у ком смо на факултетима, саобраћајницама, у болницама и на радним местима окружени камерама и да овакав надзор наших живота и губитак приватности прихватамо и одобравамо.



Не можеш с њима, не можеш против њих

Лек против ове друштвене болести изгледа не постоји. Не можете да се изолујете на 100 дана, а неће помоћи ни убеђивање, ни вриштање на сав глас (како сматрате да је то глупо) да нећете да причате о туђим животима док пијете кафу или шетате градом.

Можете само бити стрпљиви, сачекати да прође и надати се да ће народу убрзо досадити, да ће престати да се емитује и да ћете онда моћи да одахнете (бар до неке следеће глупости смишљене за забављање широких народних маса).