Иза тамних наочара и спуштеног качкета преко чела, не назиру му се очи. Скинуо их је тек када смо ушли у стан. На столу мобилни телефон, бочице у којима су били лекови и прегршт паковања таблета.

Огорчено прича како је упорно покушавао да јој помогне, али узалуд. „Одустаћу од ње“, каже узнемирено и пали цигару. Још једна зависница од дроге којој је пружио своју подршку. Ту битку је почео одавно, али она траје и данас. Трајаће цели живот. Иван Радојчић. Новинар 202-ке. Борац против наркоманије. Супруг и отац. Од '93. ХИВ позитиван.


ПРОТИВНИК БЕЗ СКРУПУЛА

Са 20 година се „навукао“ на хероин, онда када је упознао девојку у коју се први пут заљубио.
Она је тада већ шест година била зависник.

Најпре „само“ као дилер, а не и конзумент, желео је да јој помогне да се „скине“ са наркотика. „Она би ми увек рекла : ’Не знаш ти како је мени. Ти се никада ниси навукао и не знаш шта је то криза.’“ Био је решен, како каже, да јој покаже снагу воље, љубави. Узео је огромну количину праха и намерно почео да се „навлачи“ пред њом.

„Цимао сам нос линијом за линијом, линијом за линијом, а онда сам почео да се ’скидам’ на суво, без лекара, без лекова. Тада сам имао најгору кризу у животу.“ Није веровао да нешто може да буде јаче од човека толико као што је то хероин. Мислио је да, ако узме само једном, неће постати зависник.

Убрзо је схватио да је, пошавши за девојком, и сам доспео у свет агоније и бола. Хаотичне кризе, немири, кошмари, грчеви изнудили су од њега милионе, док се његова девојка, када он није имао дрогу, предавала проституцији. То је свет у којем се, каже, људи продају као на пијаци, за један грам. Некад би и за пола убили човека. „Ту нема другарства и нема људи. Само авети.“ Застаје. Пали цигарету и нервозно прекршта ноге. Глас му подрхтава.

„Дрога је противник који тражи све. То је змај који кад умире убија репом. Репови су различити. Човек и када престане са дрогом, никада не зна да ли ће неки реп из прошлости да га убије, какве ће последице остати... А увек остају и психичке и физичке.“


НА КЛАЦКАЛИЦИ УСПОНА И ПАДОВА

Са оцем, који је радио на ВМА као имунолог, је '93. отишао да подигне резултат на ХИВ. Први пут је био негативан. Други пут... „Отац се ухватио за главу и рекао: ‘Јао’. Додао ми је папир и одвео ме код зубара који ми је певао народњаке што их он сам компонује. “
Поново прекршта ноге и узима да запали нову цигарету. Руке му се тресу и благо баца упаљач на сто.

Присећа се питања која су му тада пролазила кроз главу, није знао да ли постоји гори дан у животу од тог, шта му се дешава, колико му је времена остало...

Увече, када се отац вратио кући, рекли су мајци. „Испустила је крик. А онда почела да јауче. Од бола. Отац је заплакао, а затим и ја. Загрлио ме је. ‘Борићемо се’, рекао ми је. ’Хоћемо’, одговорио сам.“

Битку је решио да започне поштено. Најпре је пријатељима, бившим девојкама и познаницима рекао да је ХИВ позитиван. Није хтео, каже, да се крије као пацов. Пуно му је помогло лечење у Русији, где је отишао '96. Ипак, потпуног излечења – нема.

„То је грозан живот који је и дан данас мука. Вечита борба. Имам успоне и падове, како кад, како који период...“

2002. добио је туберкулозу јетре. Док је лежао на инфективној, нагледао се многих несрећних случајева људи оболелих од ХИВ-а. Али, било му је тешко и када је дошао кући. Једва је ходао, па се уз степенице пео великим напором.

Од јаких болова није могао да спава дуже од три сата иако је дневно пио више од 20 лекова, што оних за ХИВ, што за туберкулозу. „Схватио сам колики сам инвалид постао и терет мојој породици. Тада сам био најспремнији да умрем.“ Очи су му се напуниле сузама, али није заплакао. Само је дубоко уздахнуо.

Одржавају га обавезе, каже. Емисија на 202-ци, „Наркомани, људи са нама“, као и то што активно учествује у помагању зависницима од дрога и ХИВ позитивним особама. Једном речју, посвећеност. И наравно – породица.

Разговор је прекинула девојчица која је скакутајући ушла у собу. Раширила је розе сукњицу и веселим гласом упитала: „Тата, како изгледам?“. Спремала се за рођендан. „Лепа си, злато.“ Иванове очи су овога пута другачије засијале. Насмејао се и окренуо ка мени. „Имам најлепшу ћерку на свету“, рекао је и устао да је пољуби.