Након 1998. године и фамозног Закона о универзитетима, спортске активности, на највећем броју факултетета, су углавном спале на малобројне спортске секције и удружења.
У Новом Саду, почетком 2007. године забележен је покушај да се спортске активности популаризују међу студентима кроз једносеместрални пројекат бесплатних спортских активности. Пројекат је дао изузетно запажене резултате, али...

Физичка активност у образовању младих традиционално је представљана као значајан фактор. Не само што доприноси физичком јачању, већ уједно помаже и очување здраве психе, развија такмичарски дух и доприноси стварању свестране личности.
Ово су само неки од разлога зашто је у основном и средњем образовању код нас физичко васпитање обавезан предмет.

Некада је физичко васпитање, фискултура или „шпорт“ била активност свеприсутна и на универзитетским нивоима. Универзијаде, којима је некада придаван далеко већи значај, данас су углавном маргинализоване – иако би њима требало поклањати изузетну пажњу с обзиром на старосну категорију.

Код нас, почев од 1998. године када је донесен нови Закон о универзитетима, физичке активности су углавном повучене са факултета.
Дошло је време спортских удружења која више представљају својеврстан куриозитет и одступање од правила да факултет организује редовне физичке активности, такмичења и слично.

Култ телесне културе, који се углавном одржао у Азији а традиционално је развијен у Америци, доживљава релативно спор comeback у земљама источне Европе.

Иако је тешко говорити о униформној политици и ставу било западних било источних земаља по овом питању, приметно је да се нигде ова пракса није сматрала а приори лошом.

У Шведској, земљи познатој по социјалном прогресу, студентима је омогућено да једном семестрално уплате „спортску таксу“ у износу од 20 до 25 еура (дакле, на нивоу једномесечне теретане код нас) и да за те паре приуште себи рекреацију у виду једрења, скијања, пливања, борилачких вештина итд.

Слична ситуација је и у Швајцарској.
У прекоокеанској САД, као и Канади, факултетски и универзитетски спортски тимови и спортске стипендије су општепозната пракса и о њима је излишно говорити. Ово нарочито важи за популарне спортове попут хокеја, бејзбола, америчког фудбала, кошарке и пливања.

Међутим, доказ да Србија није баш „црна овца“ по овом питању је и однос земаља у региону. Државе бивше СФРЈ, те Румунија и Мађарска имају сличан однос према спорту. Не постоје масовно организоване спортске активности за студенте и готово по правилу наведене земље се ослањају на самосталну активност студената.


Покрајина и Универзитет реализовали пилот пројекат

Почетком 2007. године приступило се реализацији пилот пројекта организовања бесплатних спортских активности за студенте на Универзитету у Новом Саду. Носиоци пројекта су били Покрајински секретаријат за омладину и спорт и Универзитет, а за реализацију је био задужен Факултет спорта и физичког васпитања.

Пројекат је трајао један семестар, а интересовање за ове спортске активности је превазишло сва очекивања.
За највећи број програма су прављене листе за чекање, а на појединим спортским програмима је број пријављених био и до пет пута већи од броја предвиђених места.
Програме, којих је било дванаест, водили су студенти са Факултета за спорт и физичко васпитање, уз надгледање од стране ментора.

На студентима који су учествовали су пре почетка и по завршетку програма извршена антропометријска мерења и готово по правилу сви учесници су показали побољшање физичког стања.

Од програма, заинтересовани су могли да иду на вежбе на тлу са акробатиком, веслање, друштвене плесове, енергетски програм (стојеће вежбе), карате, корективну гимнастику, кошарку, кошарку у колицима, одбојку, седећу одбојку, планинарење, шоу денс плес, пливање, стони тенис, теретану, фитнес, као и џудо са самоодбраном.

Поједини програми су прилагођени или пак специјално направљени за студенте са инвалидитетом, што је за ову, иначе угрожену, групу било веома значајно.
Демонстрација ових програма је извршена у кампусу када су се поједини студенти и професори спуштали на конопцима низ зграду ректората, док су њихове колеге демонстрирале своје вештине у кругу кампуса.

Иако је пројекат забележио велику заинтересованост студената и на тај начин пружио изузетно реалну основу за поновно враћање у наставне програме (што су поједини приватни факултети и уочили), након завршетка овог пројекта није предвиђен његов наставак.
Забележене су и поједине иницијативе студената (петиције) са великим одзивом, али реакција на њих једноставно не постоји.

Надамо се да ће са новим националним програмом за младе ситуација бити промењена и да ће се увидети значај ових активности, као и подршке факултета и универзитета.