Спуштајући се јуче Његошевом улицом, зачула сам музику што трешти из звучника крај неког штанда.
Пролазећи покрај њега, један дечко ме је пресрео и дао ми, веровали или не, сијалицу.
Да, да, мислим управо на оно мало крушкасто стаклено што се ставља у лампе!

Зачуђено сам га погледала, али прихватила. Па коме може сијалица да науди? У црној кутији са великом паролом – ДА У СРБИЈИ НЕ ЗАВЛАДА МРАК чекала ме је сијалица. Радозналост ме је изгарала, признајем, те сам добро проучила кутијицу. Није да је имало много шта да се види на њој, али ми је један детаљ привукао пажњу. Европски Студентски Форум. Студентски. Ускоро ћу и ја бити студент...


Пут у непознато

Да, сада већ јесам сигурна који ћу факултет уписати. Али био је то један дуг пут...
Првобитно сам желела да упишем ветерину. Животиње су моја велика љубав.
Онда сам се уписала на друштвени смер, и предмет који никада и нисам посебно волела – хемију, сасвим сам замрзела.

Тако су моји снови пали у воду. Откривши неизмерну љубав према језицима, пожелела сам да студирам Филолошки факултет. Да, била сам сигурна да је то прави избор. Али који језик? Е то никад нисам успела да смислим, али добро, имала сам ја још много месеци пред собом да се за то одлучим...

Прошла ми је пар пута кроз главу мисао о Филозофском факултету и мојој најдражој филозофији. Али нисам се два пута враћала на ту идеју.
Стварно нисам знала шта бих касније са тим...

А онда сам видела мог бату и његово друштво. Како се екстра проводе када су заједно. Пожелела сам и ја такво друштво. Није да ме је менаџмент посебно интересовао, али од исплативијих факултета – ту су Право, коме не бих ни на метли пришла, Економија, на којој мислим да бих заспала, и ФОН.

Солидно решење. А најмањи проблем ми је био да сазнам све појединости о ФОН-у, па Јоца је на њему сваки дан! И тако је одлука пала... Он и његова девојка набављали су ми све потребне информације, ишла сам на ФОН сајтове и форум, скидала пријемне од претходних година... пронашла сам већ све збирке и свеске из математике, и апсолутно се нико није бунио против мог избора.
Распитала сам се и када и где да идем на припреме... Савршено, зар не?
Па... и не баш.

Причајући једном са другарицом, дошле смо на тему факултета. Који је то само шок био када сам ја рекла да нећу на Филолошки, већ на ФОН! „Али, али, зашто?!“ чудила се девојка.
Лепо сам јој објаснила. Шта бих ја после радила са Филолошким? Не знам. Волим ја језике, и то је све тачно, али ипак, треба мислити практично...
„Када би сви радили у животу само оно што је корисно, а не оно што воле, свет би био једно веома тужно место...“, узвратила ми је.

Ове њене речи натерале су ме да се заиста замислим. Да ли заиста треба да студирам нешто само зато што је корисно? И ко ми гарантује да ћу се једног дана бавити баш тиме?
 Знам толико људи који се баве послом који је све само не у њиховој професији! И тако, ја бих дала 5 година свог живота за студирање нечега што ме, искрено, не интересује претерано, а слободно време уместо на друштво трошила на приватно учење језика – јер сам себи давних дана зацртала да ћу говорити барем 3-4 страна језика.

Недељама сам размишљала, нервирала се, а знала сам да ми време цури. Новембар је већ скоро прошао, требало је да кренем на припреме! Па зар се тада мења одлука који ћу факултет да студирам?! А и вечито питање „А шта после?“ није ми избијално из главе...

Факултет је почео да ме прогања. Сањала сам га, сањала сам припреме и пријемни. Рекла сам себи да под хитно морам да се одлучим, и избор је ипак пао на оно што волим. Зашто? Па, управо зато што то волим. Шта ћу после са тим? Да ли ико од нас заиста зна шта ће радити кроз десет година?

Набавила сам информатор, отишла на сајт и форум Филолошког факултета, сазнала испите и изборне предмете... Свратила до факултета, распитала се. Сазнала које предмете треба да полажем.
И после свега - Да ли је ово заиста моја коначна одлука? Да, мислим да јесте. Сада сам сигурна да јесте...


Don’t stop me now

Следећа ставка коју треба добро размотрити је, наравно – како убедити родитеље да се сложе са избором твог факултета.
Вечно питање „А шта после?“, намеће се и овај пут, у сваком разговору са нашим драгим родитељима који, на крају крајева, треба да финансирају следећу ставку, тј. припреме.

Колико су били одушевљени ФОН-ом, толико су моји били неубеђени и несигурни у идеју да ја студирам грчки језик. Данима смо причали, и једини ослонац сам за сада налазила у мом бати, који ме је до сад подржавао у апсолутно свакој одлуци. Полако, разговором, убедила сам оца, а ускоро се и мајка сложила, мада не сасвим, морам рећи…
Ја сам решила. Хоћу на Филолошки! Само још да се она помири са тим…


Скелеџијо, скелеџијо, превези ме преко...

Ех, питам се некада, зашто једноставно не постоји један скелеџија који ће нас превести преко те реке живота и одвести до нашег одредишта? Зар је сав мој досадашњи труд и нервирање био тек први корак?

Нажалост, да, избор факултета је тек једна од ставки са списка… Треба кренути на припреме, И то под хитно!
Е, за ово сам се већ сасвим лепо распитала. Ишла сам до Филолошког, распитивала се код другарица, представници одређених припремних течаја долазили су у нашу школу, а ја сам пратила све понуде.

Коначно, одлучила сам се за најсигурнију, по мени, варијанту. Замолила сам другарицу из Филолошке гимназије да се распита код својих професора. Па, ако они не знају где да спремају своје ученике – нико не зна! Тако сам и добила препоруку за припремну наставу у Петој гимназији.

Већ сам чула добре ствари о њима, али је ово дефинитивно било одлучујуће. Звала сам школу, добила све информације, и већ следећег викенда седела у клупи са другарицом и још 20-ак особа жељних да науче ту чувену српску граматику.
И морам одмах рећи – одушевила сам се! Професор је иначе асистент на Филолошком факултету и савршено објашњава.

Приде није неки уштогљени садиста какви се примерци често могу наћи у нашој просвети. Овај заиста жели да нас научи нечему – а поред њега, и ја желим да ме научи. 

Треба да полажем још један језик по избору.
Енглески је, наравно, мој избор. Искрена да будем, још увек нисам почела да га спремам, нити знам како ћу. Да дајем паре за припреме и поред тога што сам више од две године ишла приватно и полагала испите из истог – глупо ми је. А опет, морам се некако спремити. Можда сама? Па, видећу, он ми макар није проблем.


И да ли је то крај?

Не, наравно да није. Месеци су преда мном, и многе обавезе.
Школа, матура, пријемни који ми се злобно смешка и чека из прикрајка. Некада мисаона именица, сада је постао моја стварност, а маштања о факултету постала су моја свакодневна преокупација.

Мисао на посао, који ми се до пре пола године чинио тако далеким, сада ми се чини да ми куца на врата, а оно подло питање „И шта ћеш после?“ сваки пут ми се нечујно прикраде, и наново наведе на размишљање – заиста, шта ћу ја радити у животу, и да ли је ово најпаметнија одлука?
Можда и није, али моја је.

До сада се никад нисам покајала. Ваљда нећу ни овај пут. А надам се да нећете ни ви. 