Драги пријатељи,
хвала вам што ћете одвојити мало времена да прочитате мој текст, јер је написан првенствено због вас и са намером да вам предочим мој пут до коначног одабира факултета. Надам се да ће овај текст да вам помогне у трагању за факултетом који вама највише одговара.

Зовем се Угљеша Ерић. Живим у малом мјесту, по имену Кравица, или како га ја од милоште називам „мала бара пуна крокодила“.
Преварили сте се ако сте на тренутак помислили да је моје село налик славним Corleonima на Сицилији. Не, нисам ја ни незванични Дон нити залуђени фан Бате Трлаје, само ми се свиђа ова фраза.

На крају крајева, сви смо ми „крокодили“ на свој начин, „гриземо“ и „кидамо“ ка нечему бољем. Само најупорнији ће успјети, запамтите, најупорнији, не најпаметнији, нити најјачи, нити најбогатији, него најупорнији.
Завршна сам година електротехничке школе, па је дошло вријеме да почнем да „гризем“, тамо негдје у некој „џунгли“.

Прва моја размишљања о факултету или, боље речено, занимању којим ћу се бавити „кад порастем“ су почела са мојих шест година.
Тада сам маштао да постанем хемичар, да изводим огледе и експерименте.
Ни сам не знам шта ми је било. Као што кажу младост – лудост.
Ех, да сам тада знао шта је хемија и колико је нећу вољети у будућности…

У пубертету сам маштао да будем гинеколог.

Вјероватно знате због чега, па вам ово нећу детаљније описивати.
Сјетих се једног момента из филма (не могу да се сјетим имена) кад учитељица задаје састав на тему „Шта ћу бити кад порастем“ (учитељицу је иначе глумила Џенифер Лопез).
Један дјечак је почео са: „Кад порастем бићу гинеколог“.
Учитељица га упита: „Због чега желиш да будеш гинеколог?”, а он одговара: „Због вас учитељице, због вас!“ (паметан мали ).

Измјењао сам ја још много занимања у својој глави. Напослетку сам створио слику себе у будућности. Само да напоменем да ја нисам попут Видовите Зорке, Виде, Мире, Петре, Станије, Милојке, него сам отприлике схватио чему треба да тежим и шта ми је неки циљ у животу.

Себе видим као вођу пројеката, било да се ради о маркетингу, финансијама или програмирању. У суштини, као менаџера за одређену област.
Пошто ми је свијет Информационих технологија веома занимљив и, као што сви знамо, у сталној је експанзији, ја одлучих да моје занимање буде нешто што у себи има и менаџмента, а и примјесе ИТ-а.
Када сам коначно створио слику онога шта желим, на ред је дошао тежи део - тражење идеалног факултета.

Генерално, код нас (мислим на Србију и РС, за остале државе у региону нисам сигуран, али мислим да је и код њих проблем исти) проблем је лоша информисаност ученика средњих школа.

У развијеним државама то је ријешено преко бесплатних савјетовалишта, гдје раде професионални психолози који ђацима помажу у одабиру факултета, кроз разне тестове и дуге разговоре. Код нас, тај део је развијен еквивалентно развијености програма за пут на Мјесец.
Па, кад неће нико да нам помогне, морамо сами да се информишемо.

Први факултет о коме сам озбиљније размишљао била је економија. Прво сам се распитивао о њему код познаника и код пријатеља мојих пријатеља. (што и вама предлажем). Причајте са људима који су уписали или завршили факулет, или са онима који имају пријатеље на факултету који вас интересује.

Користите Интернет; чика Google ће вам бити велики пријатељ у вашој потрази.
Нађите званичну презентацију факултета. Ту можете да видите информације о томе колико студената прима одређени факултет, које смјерове посједује или колико испита имате у току школовања.

Онда похитајте на форуме и пронађите теме које су везане за факултете који вас занимају. Ако баш не можете да нађете ниједну тему, отворите нову, објасните вашу ситуацију и напишите шта вас директно занима о факултету.

На овај начин ћете убрзо добити жељене информације или ће пак ваша тема бити закључана, а модератор ће вас упутити на већ постојеће. У сваком случају, одговоре ћете добити . Ако случајно дотични факултет има свој форум, нека вам он постане друга кућа неко вријеме. Ту можете да се информишете о свим збивањима на факултету.

Што се тиче мог избора, економија је била прихватљиво ријешење за мене, али, како нема ништа везано за Информационе технологије (у чему сам релативно добар), одустао сам од тог избора. Још да напоменем, компјутер и Интернет су ваши вееелики пријатељи и они ће вам постати још већи пријатељи кад се запослите. Користите Интернет што више, умногоме ће вам олакшати живот.

После неких разговора са пријатељима, чуо сам за ФОН (Факултет организационих наука) и почео да се распитујем за њега.
На Интернету сам нашао официјелни сајт и видјео да има један занимљив смјер, ИСиТ (Информациони системи и технологије). Тако сам почео да се занимам за њега.

Прочитао сам мноого тема на Интернету, нашао бројеве пријатеља мојих пријатеља, питао њих за савјет, спавао на форуму, поставио милион питања и добио милион и један одговор. Да напоменем, на Интернету се воде слободне дискусије и сва мишљења су субјективна (живјела демократија).

Како знамо да ничији укуси нису исти, може се наћи неко ко не воли одређени факултет па прича свакакве лоше ствари о њему, биле оне истина или не. Немојте да, после нечијег текста пуног мржње о факултету, створите погријешну слику о њему. Саслушајте све стране, али ви морате да одлучите шта је за вас најбоље.

Веома важна ствар је да упишете факултет који стварно волите, а не да упишете нешто што не волите само зато што ћете лако добити посао. Вјерујте ми, шансе да завршите факултет који не волите су минималне. Немојте да мислите да су велике плате предодређене само за студенте са завршеним ЕТФ-ом,ПМФ-ом, ФПН-ом, ФОН-ом (мислим са овим факултетима којима се име састоји од три ријечи ).

Ако сте довољно добри у некој сфери, само небо вам је граница.
Најважније је да радите оно што волите, јер само тако можете напредовати.
Када изаберете два, три факултета који вам се свиђају, тј. када почнете да се двоумите и троумите, следи део гдје се морате одлучити за један факултет.

Ако имате могућност, најбоље је да посјетите те факултете. Ја сам на форуму студената ФОН-а сазнао да ће се у згради факултета одржати презентација центра за развој каријере ФОН-а. Консултовао сам се са родитељима и одлучио да присуствујем презентацији.

Сав срећан, похитао сам на њихов сајт да се пријавим да ћу присуствовати презентацији, али, пошто Ђаво „нит’ оре, нит’ копа, већ само о злу ради“ (овај део о Ђаволу и копању нема никакву важност, али сам се сјетио пословице, те сам морао да је подијелим са вама), на сајту, поред основних информација, требало је унијети и број индекса.

Е, пошто ја наравно немам индекс, уплашио сам се да нећу моћи да присуствујем презентацији. Одмах сам на сајту нашао контакт и послао мејл у коме сам објаснио моју ситуацију и замолио за једно мјесто.

Пошто сам се вратио са санкања и провјерио мејл, видјео сам одговор у коме је писало да су сви одушевљени зато што ћу доћи и да ћу добити ВИП мјесто. Био сам срећан као мало дијете кад добије бицикло.
На путу до Београда сретао сам се са стандардним проблемима: кашњење аутобуса од 30 минута и то све на температури од -120 Ц, ношење торби и вееликих количина хране рођаку код кога сам спавао, мало простора за ноге у аутобусу (овом приликом апелујем на све произвођаче аутобуса да праве већи размак између сједишта, алооо бреее, па има нас и височијих од 160 центиметара), возачем који мисли да је Шумахер, да путује на релацији Париз – Дакар, а да је аутопут намјењен за тестирање аутобуса до граница издржљивости.
Не треба да напомињем да паузе прави само у случају искрцавања ванземаљаца. У суштини, стандардни проблеми...

Рођак ме је сачекао на станици. Отишли смо смо код њега у стан и вечерали сарму која је стигла са мном (живјела српска кухиња).
Следећег дана сам кренуо на презентацију и мало закаснио, пошто је пријатељ који ме водио до зграде ФОН-а знао „отприлике“ гдје се налази.
Тако смо омашили једну улицу, али смо на крају дошли на дестинацију.

Да није било неке дјевојке која је разговарала са другарицом и у причи рекла да иде до ФОН-а, ја бих вјероватно још више закаснио. Овако, задатак је био једноставан - пратити дјевојку до зграде. Ех, шта ли је помислила кад је схватила да је прате двојица момака кроз мрачне улице?!

Све у свему, презентација је протекла одлично.
Стекао сам нове пријатеље и питао их све што ме занима. Видјео сам како игледа зграда ФОН-а, колегинице и још више потврдио моју одлуку да школовање ту наставим.

Када се одлучите за један факултет, посјетите сајт, видите шта се спрема за пријемни и почните са припремама.
Ја сам стигао до овог дијела. Помало сам почео са припремама.
Тренутно спремам математику.

Овај део је веома напоран због непрекидног калкулисања оцијена, кајања што нисте у другој години тражили већу оцјену из неког предмета, размишљања о просјеку и сто других ствари.

Опет да напоменем, ако вам неко каже да је спремио пријемни за двије седмице, немојте одмах помислити да и ви можете за то вријеме научити све потребно.
Сви људи су различити; некима треба двије седмице, некима једна, а некима пак шест мјесеци.

Поред пријемног, имамо и матурски испит, полагање изборног предмета, па полагање возачког испита (ко нам је крив кад смо рођени у марту).
Много обавеза, много.
Ко преживи причаће уз кафу или пак чај од камилице у паузама између предавања.

Мој савјет је да заборавите на калкулисање.
Концентришите се на учење одређеног предмета, вјерујте у себе (моја мисао је да сваки човјек може постићи било шта само ако се довољно потруди) и, напослетку,
СРЕЋНО!!!

П.С. Видимо се на бруцошкој журци  !!!
Само да вам напоменем да сте бесповратно потрошили приближно 4 минута и 26 секунди свог живота читајући овај текст.

Али, немојте да вас хвата паника јер сам ја потрошио мнооого више да га напишем и ми није жао. Ако сам вас макар и насмијао неком мојој реченицом, испунио сам мисију.
Будите љубазни и оставите ваш коментар, било позитиван или негативан.
То ми веома значи. Тако ћу знати да сте прочитали мој текст, а и помоћи ће ми да убудуће пишем боље текстове…