Да ли сте се икада питали какав је осећај када завршите факултет?
Прво што сам осетио билo је олакшање и задовољство. Онда сам почео да размишљам - треба позвати друштво, похвалити се, частити. После ћу отићи мало на планину. Касније ћу видети шта после.


Шта сад?

Еуфорија траје кратко, а онда дође питање – шта сад? Док сам студирао, нисам ишао на праксу јер сам мислио да ми то не треба. Нисам хтео да кувам кафу и идем по бурек.
Одлагао сам служење војног рока јер сам на то имао право као студент.
Сада више нисам студент и почео сам да читам огласе.


Није свеједно

Док студирате, нема велике разлике – колеге и колегинице имају исти третман, али кад тражите посао ситуација је мало другачија.
Девојке које траже посао би требалo да знају да се од њих очекује да мајчинство оставе за нека боља времена или, прецизније, за неку другу фирму.

Војна обавеза је ноћна мора за све дипломце – ако видите неки оглас за посао који вас занима, будите сигурни да ће вам тражити одслужени војни рок.
Радно искуство је велики проблем и скоро сви послодавци ће вам тражити од једне до три године искуства.

Нико од њих се не пита – како да стекнем искуство кад нико не прима новајлију?


Алтернативе

Тражење посла није морање. Постоје и постдипломске, мастер или како ће се већ звати студије. Размишљао сам да ли да наставим студирање, али и даље нисам сигуран. Због лошег закона и очигледне похлепе факултета не знам које је моје звање.

На потврди о дипломирању пише дипломирани економиста и све је сигурније да никада неће писати мастер. У Закону о образовању пише да имам иста права као студенти који ће постати мастери. Факултет ће сигурно лепо да се снађе без пара које би морао да им дам за мастер студије. Радије не бих плаћао нешто што ми неће бити потребно.

Ако усвоје захтев студената којим не морам на мастер, чекале би ме још три године студирања до докторске дипломе. Зашто још три године? Једно је сигурно: ја нећу бити млађи, а у огласима ће и даље тражити радно искуство.

Војска је друга опција. Избор је једноставан – девет месеци у цивилној служби или шест у редовној. Размишљао сам да одслужим војску и да је „скинем са врата“. Лакше рећи него учинити. Не треба да подсећам каква је политичка ситуација у земљи и, пошто нисам Рамбо, ја радије не бих да служим редовно.

Цивилна војска је велика коцка. Зависи где „упаднем“ - могу да седим и не радим ништа, а могу и да мењам постељину у Лази Лазаревићу. Нисам коцкар и волим да играм на сигурно. А сигурно је да још две године могу да одлажем војску и да ћу то урадити. Ко зна, можда је стварно и укину 2010. године.

Ништа без општине и папирологије
Тражење посла значи да треба да се пријавите. Читање огласа, писање CV-ја, пропратних писама и „јурење“ везе није све што треба да урадите. Мени није циљ да радим на „црно“ и зато сам потрагу за послом почео у општини.

Индекс замењује радна књижица. Радна књижица може да се купи у скоро свакој књижари. Када је купите, потребно вам је само уверење о држављанству (које морате извадити у општини где сте рођени), уверење о стручној спреми и лична карта.
Радну књижицу оверавате у општини где вам је пребивалиште (ако сте дошли у Београд да студирате, сад је прави час да се и званично населите у њему) и веома брзо радна књижица је оверена.

На крају следи одлазак на Биро, или у Националну службу за запошљавање, како се сада зове. Или службу за незапошљавање како је пола у шали, а пола у збиљи назвао један друг.

Када се пријављујете, треба вам радна књижица, потврда о дипломирању и лична карта.
Посао је брзо готов, а службеница ће вам објаснити како морате да им се јављате свака три месеца. Комично је било када ми је рекла да ме првог априла (где баш на Дан шале) чека саветовање ако дотле не нађем посао. Већ замишљам службеника како нас дочекује са априлилилили посао.

Мој избор је да тражим посао. Да стекнем тих годину дана искуства, попуним CV, зарадим. А тражење посла није нимало лако. Тек сам почео.