Главни повод за то да, баш у овом тренутку, урадимо интервју са Вуду Попајем јесте његов недавно објављени албум „Сви унутра“.
Међутим, испоставило се да повода за разговор са Попајем има веома много.
Уствари, има бар још пет исто толико интересантних ствари које су у последње време обележиле живот овог уметника, а занимљиво их је поменути.

Почевши од збирке песама, филма, идеје да се смисли веома запажен слоган за „Орку“ и усвоји маче, па до свирања по клубовима са бендом „Сиктерфелерси“ и планирања концертне промоције новог албума.

Албум „Сви унутра“, изашао је после поприличне паузе и, заправо, представља својеврстан подухват који је имао за циљ да на једном месту окупи репере из унутрашњости и скрене пажњу на мање „извикане“ ауторе ове музике.

Раденко Стојановић, који се радије потписује као Вуду Попај, дао је овај интервју непосредно пре одласка на краћи пут у Крагујевац, и то све са повређеном ногом.
Срећом, то му није сметало да на отварању изложбе слика у галерији „УЛУС“ (уз феноменалну свирку мени непознатог бенда) одговори на следећа питања:


Студентски Свет: Са каквим си очекивањима пришао свом новом пројекту, односно недавно објављеном албуму „Сви унутра“?
Морам да га назовем „пројектом“ јер је у питању сарадња са великим бројем, углавном, мање познатих домаћих репера.

Да ли су се ваша очекивања у вези са успехом овог издања остварила?

Вуду Попај: Не очекујем да држава битније подржи нешто од онога што ја радим, али имам подршку људи са којима сарађујем, оних који су учествовали у овом пројекту, подршку публике, а надам се и да неће остати само на томе, већ да ће ствар тек узети маха.

Годинама радим овај посао и навикао сам да немам претерана очекивања ни у чему, али настојим да свим силама остварим свој циљ, па, како буде...


СС: А који је твој циљ?

ВП: Циљ је да будем тамо где ми је место, односно међу најбољима. Упркос мом карактеру, идентитету и свему што је специфично за мене, упркос животу у времену кланова, политике и специфичног начина пословања, ја не одустајем од свог пута, односно начина на који треба нешто да радим.

Да ли си икада одржао овакав хуманитарни концерт?

ВП: Нисам (Смех). Учествовао сам, додуше, у неким хуманитарним концертима. Видиш, уопште нисам поново о томе размишљао, можда би и требало да га организујем. Искрено, не знам на какав би пријем код људи то наишло.
 
То сам тада смислио у сврху тадашњег албума и приче коју је албум са собом носио; уопште нисам размишљао како то да употребим у пракси.
Нема се времена... нека нова дела и идеје стижу...

СС: Кажи нам нешто више о твојој новој књизи „Скупљачи перја рано лете“. Чини се да је то твоја, до сад, најбоље промовисана књига.

ВП: Књига је колажног типа. Поред девет стрипова, ту је и једна моја песмица („Абецеда каламбуре“), једна моја причица, неке шаљиве биографије и неке моје забележене умотворине. Дакле, није само стрип у питању, него је књига прошарана разним стварима.


СС: Многе је заинтересовао филм „Напад на станицу Експрес“ чији си сценариста и ко-режисер. Филм је изашао прошле године и вероватно је то једини домаћи филм на коме се намерно не слажу звук и слика, односно једини филм за који је прво снимљен тон, а потом видео запис.

ВП: Следили смо идеју о дисхармонији у друштву и филм је направљен тако да се не слаже тон са сликом. Али, то ћемо средити за тридесетак година, односно тада ћемо и тај услов испунити; јер, када овај филм буде изашао из бункера, за неких тридесет година, онда ће се и те ствари поклопити, тј. тон и слика.

Ето, и о томе смо размишљали, а не само о идеји овог тренутка. Иначе, то је комедија чија се радња дешава у једној имагинаторној радио станици негде у свемиру.
Филм може да се набави у ДВД продавницама у Београду и у унутрашњости.


СС: Да ли би се пријавио у VIP серијал „Великог брата“?

ВП: Не бих. Тај фазон „Великог брата“ ми се уопште не допада и чак мислим да је гори него „Гранд Шоу“. Хмм, шта су нам то промене донеле...

Очигледно да се у жељи за новцем праве ствари тог типа. Али, чак и да тренутно немам повређену ногу, као што је случај, и да желим тамо да учествујем, мислим да не бих могао, мада је својевремено међу читаоцима неких новина постојала жеља да се ја тамо појавим.

То је неки клановски свет, и, чини ми се, да бих тамо био доста усамљен са својим начином размишљања, а имам и неке навике које никада не мењам а тамо не бих могао да их спроводим.


СС: Какви концертни планови су пред тобом и твојим бендом „Сиктерфелерси“?

ВП: Искрено, свашта се спрема. Требало би да наступамо 22. марта у Нишу, на једном еколошком фестивалу, а након тога и у Крушевцу. Наступићу сâм 5. априла у Крагујевцу. Ускоро ћемо направити и промоцију албума „Сви унутра“ у Београду.
Има ту још много планова који до краја нису уговорени, али биће свирки!