86. година је у питању... Рибља чорба је наступала у спортској хали у Мурској Соботи, месту, чији тачан географски положај аутору, до овог тренутка, остао непознаница.
Све је било у савршеном реду све до средине песме „Ја ћу да певам“, када је Бора једноставно нестао.

Пропао је кроз импровизовану дрвену конструкцију, коју су добри људи из организације представили као бину. Нико из бенда није прекидао да свира, а Бора је наставио да пева, што је по речма Џинџера Божиновића, гитаристе, био знак да је жив.

Публика га више није видела, али је зато јасно чула како се ори „Ја ћу да певам из подрума, ја ћу да певам из подрума!“. Џинџер је након рефрена почео да свира соло, а за то време су организатори извукли Бору и концерт је настављен.

Ово је само једна од бројних анегдота за коју се везују „момци“ из групе „Рибља чорба“, која је, и после 30 година постојања, остала на врху музичке сцене у Србији, али и на простору целе бивше СФРЈ (у Пули постоје клубови у којима се ова група и данас највише пушта)...

Цела прича покренута је 1978. године, а од тада је објављено више од 200 песама на укупно 24 албума, од којих је 14 било студијских, док је остатак био у форми синглова или концертних албума.
Од момента када је група настала, кроз њу је прошло 11 чланова. Од бивших, најпознатији је Бајага, који је иступио из групе 1984. године.
Данашњи састав чине: Бора Ђорђевић - вокал (двоглави орао на рамену, са поносом даје интервјуе за радикалске новине, у слободно време ужива у локалној кладионици);
Миша Алексић - бас (некада вокал групе С.О.С., Бајагин кум, отац осамнаестогодишње ћерке, власник шкоде фабије, сиве...);
Видоја Божиновић - Џинџер - гитара ('79. снимао пројекте за Титове слетове, гостовао на првом албуму групе „Бабе”, уступио Бори стан на коришћење почетком 2007. када је дотични фронтмен нашао нову девојку);
Мирослав Милатовић - Вицко - бубњеви (страствени пушач, у центар медијске пажње доспео пре око годину дана, након концерта у „Арени”, јер је доживео лакши срчани удар) и
Никола Зорић - Ниџа - клавијатуре (најмлађи члан групе).

За 30 година постојања одржали су хиљаде концерата, а млађа публика памти оне у протеклих осам година. Три велика наступа обележила су овај период: јун 2002, Стадион ОФК Беоограда; јул 2004, Ушће (Миша Алексић први пут поломио свој бас, онако „рокерски”); март 2007. „Арена” (публика занемела када је хор почео прве стихове „Погледај дом свој анђеле”, а Бора је пио ВОДУ!).

Ако читате овај текст, вероватно све ово већ знате, и наредне информације ће вам бити значајније. Знате ли некадашњи фетиш Боре Ђорђевића...ево како он објашњава који је и зашто је „некадашњи”:

- Једно време сам баш био залуђен скакањем у публику. То је диван осећај када те људи пребацују са руке на руку, а ти пловиш по маси. Скочио сам на концерту у Чачку, када смо свирали у хали „Борац”. Ту су ми поцепали мајицу и панталоне и скинули ланчиће, прстење и минђуше.
Техничар Шара и редари су ме једва живог извукли, али нема везе, осећај је био супер.

Тако сам се и у Загребу наложио да изведем један од оних моји чувених скокова.
Узео сам залет и винуо се у публику. Када су то видели, људи су се у секунди разбежали на све стране. У лету сам схватио да се људи склањају и, наравно, пошто повратка није било, треснуо сам о под као крушка. Срећом, био је паркет, иначе бих сломио све кошчице. Од тада, више немам жељу за скоковима. Моја летачка каријера је завршена.