Кућни праг је највећа планина, каже једна српска народна пословица. Пре две године, Бојан Елек је спаковао ствари и са тог прага се из Косовске Митровице упутио у Београд.
Као успешан студент новинарства на Факултету политичких наука, Бојан не види да ће у његовом родном граду на Косову икада постојати перспектива за једног новинара.

Своју будућност, каже, чува за нека боља места, али део срца оставља тамо. И зато једва чека да већ за који дан похрли ка тој највећој планини и буде са онима које највише воли.

Обични дани у Косовској Митровици

У Београду живи у студентском дому, а то је увек предност за некога коме је дружење – хоби. Насмејан и расположен седа за сто и не смета му да мало закасни на вежбе из радио новинарства како би задовољио нашу знатижељу.

„Један дан у Београду потпуно је другачији од дана у Косовској Митровици“, каже и објашњава, мало у шали, мало у збиљи. „У Београду прво морам да одем на аутобус, а у Митровици је све у центру.“

Србима је кретање у Косовској Митровици дозвољено у северном делу града и то је граница коју се, зарад личне безбедности, нико не усуђује да пређе.
На „својој“ територији, Бојан и његово друштво имају два начина да проведу дан: гледајући ТВ или шетајући у безбедном делу Митровице.

„Немаш шта друго да радиш. Тамо нема биоскопа, нема позоришта. Дискотеке се тек граде, а ноћни излазак млади проводе у кафићима или кафанама.“

Насупрот београдској омладини који углавном у једанаест врше последње припреме пре него што изађу из куће и крену у ноћни провод, у Косовској Митровици је ситуација другачија.
Креће се у девет, јер је већ у један време да се сви врате кући. Из безбедносних разлога.

Али Бојану то не смета. „У суштини је то обичан дан, није оно што имам овде. Али одговара ми, доле ми је друштво“, прича док нам поново поклања још један широк осмех.

Место без прилика за сутра

„Тешко је. Не могу да замислим да живот проведем доле.“

Бојанова амбиција је новинарство. У Косовској Митровици постоји једна локална телевизија „Мост“ и поједине радио станице које, како каже, пуштају поздраве и жеље. Да би се нешто поправило треба превише времена и труда, а Бојан није сигуран да ли ће то време доћи ускоро.

„Отворили су Универзитет у Митровици и има пуно студената из иностранства. Али када оду преко лета, град је празан и пуст.“

Међутим, већина младих Срба ипак остаје да живи доле. „Од нас 150 који смо завршили средњу школу, петоро је отишло да студира у Београд.“
Ипак, Бојан не верује да косовски студенти имају перспективну будућност. Ограничење постоји у економском смислу, али није ништа мање безазлено од просторног.

„Мој отац је једног дана, из чиста мира, отишао у јужни део Косовске Митровице. Сео је у кафану и на српском језику наручио пиво. Поред свега, платио је у динарима.“ Успео је да прође без последица, иако су такви поступци претња за живот сваког Србина. „То само луд човек може да уради“, каже Бојан, сада се већ присећајући с осмехом.

Иако боље сутра види у Београду, не пориче да ће носталгија увек постојати. И сада, каже, кризира јер већ месец и по дана није био кући.

„Дуго нисам био. Ужелео сам се. Од проглашења независности сваки дан су протести и једва чекам да им се придружим“, прича узбуђено док га ми, београдска деца, зачуђено гледамо.
„Па тако је од средње школе. То је наш живот!“, објашњава Бојан и то га не спречава да се поново насмеје.