Тражи и наћи ћеш

Прво сам се распитао код људи које познајем да нађем неку везу. Нисам имао баш много успеха. Добра стара времена, кад су државне фирме стално запошљавале преко везе су одавно прошла. Одговор је био мање више исти – када буде, јавићемо ти.

Онда сам почео да пишем CV (да, знам, требало је раније, то је јако важно, бла, бла, бла). Чини се да то није тешко, али од свих оних „једна, три, пет година искуства“ огласа дигла ми се коса на глави. Кићење је потрајало добра три дана, као и писање мотивационог писма јер је, како сви интернет сајтови за запошљавање кажу, оно најважније.

Многе илузије које сам имао за време студија су ми убрзо нестале.
Као неко ко је дипломирао у року са добрим просеком (што би се рекло штребер), мислио сам да ћу моћи да бирам.
Листа захтева није била толико претерана – добра плата, Нови Београд или Земун (ко да прелази оне мостове сваког дана у шпицу) и нешто што би ме занимало. Без банака, наравно, јер сви који се запосле у њима кукају.


Читање огласа

Проблем са тим малим захтевима је што су били веома нереални. Први детаљнији преглед огласа открио ми је да увек има нека „цака“ – или је посао у Вишњици, или траже искуство, или траже војску или је то банка или траже само средњу школу (шта ћу им ја?)... Одлучио сам да шаљем пријаве свим фирмама које траже дипломиране економисте.

Пажњу ми је привукао један оглас наше драге Владе. Политичари су се још једном показали као невиђени лицемери, са својим причама о запошљавању младих. Владини огласи не само да траже минимум три, а богами и девет! година искуства, већ траже и папирологију као да конкуришете за визу у Америку. Прво траже да шаљете пријаву редовном поштом (ало, постоји Интернет!), а онда вам траже папире који захтевају невиђено цимање. Све мора бити оверено – уверење од држављанству, извод из матичне књиге рођених, потврда о дипломирању, радна књижица, сви (не)могући сертификати и, као круна свега, потврда из суда да нисам осуђиван.

Нема шта, у земљи где је министар полиције обијао трафике ја морам да им дајем доказ да нисам осуђиван.
А све те податке могу добити за пет минута само користећи мој ЈБМГ (који ћу можда коначно научити).


Шаљи, шаљи, шаљи

Када сам коначно почео да тражим посао, одговорио сам се на једно 20-ак огласа. Моје мотивационо писмо сам мењао према свакој фирми. Од тих 20-ак огласа занимала су ме само три, али, како наш народ каже, „пробирач наиђе на отирач“. Са девојкама сам више пута искусио како је ова пословица тачна, па сам одлучио да не извољевам када је посао у питању. Тек да додам, немам ни посао ни девојку, па можда и грешим...

Нисам записао ни коме сам послао оглас, ни који је рок за пријаве, ни које је радно место у питању.

Из сопственог искуства бих препоручио сваком будућем дипломцу да записује где је послао свој CV и за које је радно место конкурисао.
Други савет би био да проверите слух и мобилни телефон.
Када вас коначно неко позове, 100 посто ће вам промрмљати име фирме, а пошто сте послали минимум 50 пријава нећете имати појма ко вас зове и за који посао. Носите са собом папир и оловку. Треба запамтити име фирме и адресе (наравно, ако их чујете).

Последњи савет је и најважнији.
Припремите се да чекате, а ако нисте записали где сте се пријавили чекање ће вам бити још горе.


Први позив

Телефон је зазвонио већ сутрадан. Следећи позив сам чекао десет дана, па сам поприлично сигуран да је у питању била случајност.
Женски глас са друге стране жице ми је рекао да сам позван на тестирање. Тестирање ће бити на Новом Београду (услов задовољен).

Поред имена фирме, сазнао сам да ћу у мејлу добити и тачну локацију. Потврдио сам долазак и нервозно помислио да сам заиста почео потеру за послом. Поглед на поруку из фирме био је мало изненађење. У поруци је била фотографија једног дела Новог Београда са Googlemaps. Адреса где сам ишао је најблаже речено била завучена.

Када сам коначно кренуо на моје прво тестирање, одлучио сам да се уопште не спремим. Што да се спремам кад све знам, осим како да дођем до места тестирања јер Googlemaps и тражење фантомске адресе нису исто.

Два пута су ме „љубазно“ отерали са туђег поседа. Пролазио сам поред рушевина – зграде су изгледале као да је на њих пала бомба. Касније сам сазнао да је НАТО 1999. заиста бацао бомбе тамо.

Коначно су ми је портири на једној рампи (поред које је камион могао да прође) помогли и нашао сам се испред зграде која једина у кругу од 500 метара није била зрела за рушење.

Дошло је време за прво тестирање, али не и последње. Шоу је могао да почне.