Драги пријатељи,
Надам се да смо се упознали преко мог првог текста, а ако нисмо, ја сам Угљеша Ерић и топло вам препоручујем да прочитате мој први текст на линку: http://www.studentskisvet.com/magazin/20080315/na-raskrscu-od-maturanta-do-brucosa

Ово је моје друго обраћање широким народним масама. Моја даља судбина у вези са писањем је неизвјесна, а и ко зна шта доноси нови дан. Као да би живот и био занимљив да унапријед знате све шта ће вам се десити, гдје ћете радити, коју дјевојку упознати, у кога се заљубити, кад ћете доживјети нешто лијепо, ружно.

Љепота живота је у његовој непредвидивости!
Мислите мало о томе, доћи ћете до истог закључка...

Него, да се ја вратим теми. Одлучио сам да данас пишем о својој матурској екскурзији. У даљем писању моју матурску ексурзију ћемо звати кратко и јасно екс. Ово чиним због чињенице да је „врх“ поставио неке услове око броја карактера, те се ја служим овом методом да мало смањим број поменутих.

Шалим се, наравно. Kо нама може да ограничи број карактера, ово је демократска држава; само не могу сваки пут да пишем матурска екскурзија по Шпанији, Италији, Француској, лакше ми је да напишем „екс“ и сви су срећни.

Моја екскурзија је била планирана за октобар 2007. године, и план је испоштован.
Немам примедби око бирократије што се тиче виза и пасоша, сви су били крајње
коректни.

Прва болест коју је моја екскурзија добила је несразмјеран однос дјевојака и момака илити дјевојчица и дјечака (зависи ко се како осјећа).

Наиме, пошто сам ја из Електротехничке школе, из мог одељења је ишао 21 момак и шест дјевојака, а са нама су ишли и ђаци из Машинске школе са својих 10 момчина. На жалост, ту ријетку и тешко излечиву болест моја екс није успјела да преболи...

Јавио се једном један лијекар, друго занимање му је, ваљда, организатор екскурзија, са могућим ријешењем. Та бољка је требало да се ријеши само једном инјекцијом, и то у дози од 40 дјевојака и шачице момака из Шековићке гимназије.
Требало је да се они „убризгају“ у наш аутобус, или ми у њихов, заборавих већ,
а то сада више није ни важно. Али, она горе поменута бирократија је умјешала
прсте и они нису добили визе на вријеме и морали су да одложе екс на
5 дана. А ја је горе хвалим...
Доле бирократија! Доле анархија! Доле империјализам!

Тај проблем се могао ријешити и синхронизацијом са неком екс, из нпр. Београда.
Секунде су нас дијелиле од те синхронизације, тачније два-три дана, толико
су нам бјежали Београђани. Ваљда је то због неких временских зона, откуд ја
знам, не разумијем се ја у физику.

Е, пошто онај мој ђаво из првог текста „нит' оре нит' копа“, него само о злу ради,
ми смо остали ускраћени за упознавања са било којим матурантом.

Само смо могли да се упознамо са неким пензионерима који су дошли
ван сезоне да се наспавају и виде неке знаменитости, јер читав живот нису могли од посла да оду на неки одмор, него су сад, под старе дане, кренули на пут око
свијета.

Такође, могли смо да остваримо комуникацију са бројним Шпанцима,
али шта вриједи, кад они не знају енглески или се праве да не знају (о томе нисам раније размишљао, можда је то била нека завјера против нас), а ми од шпанског знамо само „Ке паса“ и „Аделанте“, шта год то значило. Сад ми је сам ђаво крив што сам се надљудским силама борио против гледања латино-америчких серија.

Колико год се ви борили против горе поменутих серија, не можете да се одбраните.
Зар не?!

Ставили смо на папир све ријечи којих се сјећамо из горе поменутих серија.
На крају смо схватили да је шпански веома лаган, има неколико ријечи и само то треба комбиновати. Па, зар тако славни љубавници у серијама и не освајају дјевојке?!
Кренули смо у акцију и веома добро почели.

Свака дјевојка нам је исто одговарала, нешто на шпанском, што би отприлике, у нашем грубом преводу, значило: „Симпатичан си, али ја стварно немам времена, морам да идем у посјету болесној баки. Ја ћу због тебе доћи у Братунац, молим те, чекај ме. Вољећу те вјечно...“

Сада спремно очекујемо те дјевојке. Могу да вам откријем тајну како да приђете дјевојци у Шпанији, није тешко.
Само је битно да обучете кошуљу, откопчате првих пет дугмића, покажете љубавни тепих (ако га имате), фризура обавезно мора да вам буде „а ла Предраг Мијатовић“.
Када угледате дјевојку, почните да је пратите погледом минимално 15 минута, уз обавезно чешкање по бради одмјереним покретима десне руке. Први пут кад вас погледа, знајте да прихвата игру. Приђите јој и, уз непрестано намјештање косе, изговарајте следеће реченице:
- Те кјеро Есмералда!
- Порфавор Касандра!
- Јо те кјеро Хуан! Деха ме ин пас!
- Порке Хозе, ми амор

И обавезно убацујте ријечи: малдито, свељта ме, кађате, нада, мариа, аделанте.
Још ако сте одрасли у породици која од вашег дјетињства прати поменуте серије и ако сте запамтили још коју ријеч (осим наведених) употребите је - ОБАВЕЗНО!
Успјех загарантован!

Него да се ја мало осврнем на знаменитости које смо обишли, а с обзиром на то да већина нас потиче из малих „градова“, било је много ствари којима смо се могли дивити.
У Шпанији смо били у Lloret de mar - у и посјетили смо Барселону и Терагону.
Ако будете ишли на екс сличну мојој, немојте случајно да пропустите забавни парк
Port Aventura, посјету Барселони и њене незаборавне магичне фонтане, плажу Коста Брава, купање на таласима, текила барове, Zara бутике, у којима су цијене одјеће ниже него код нас.

Такође, када будете у Барселони, обиђите све споменике и знаменитости. Иако увече нећете осјећати ноге, бићете веома срећни што сте све видјели.
Ако волите фламенко или сте женско, па хоћете да видите једног од најпожељнијих мушкараца у Шпанији, или сте пак мушкарац који хоће да попије што више шампањца и сангрије за што мање паре, посјетите вече Фламенка.

Ако сте мушкарац или волите фудбал, у Барселони је незаобилазан стадион Камп Ноу. Посјетите и стадион Еспањола чисто да видите разлику и да се још више дивите првом.
Мени је убједљиво најзанимљивија ствар, што се тиче Шпаније, забавни парк
Port Aventura. Њега ни случајно, али ни случајно, немојте да пропустите. Само, ни под тачком разно, немојте да идете у недељу јер тад сви Шпанци иду породично, те су редови велики.

Још једна занимљива ствар у Шпанији су многобројне тезге Индијаца и Арапа са којима се обавезно морате цјенкати. Цијену робе можете да спустите и до седам-осам пута.
Немојте да добацујете нити псујете на српском, јер доста људи зна српски, због чињенице да доста ексурзија из бивше Југе продефилује овим туристичким мјестима. То вам говорим из искуства неких мојих другова.
То би отприлике било то што се тиче Шпаније.

У Италији смо посјетили Венецију и Верону и спавали у Лидо де Јесолу.
Обилазак Венеције и Вероне не може се описати. Ни у ком случају немојте да
пропустите сликање са Јулијиним кипом и то, ако сте мушкарац, обавезно морате да је држите за груди, а ако сте женско, онда можете само за руку.

Не пропустити потписивање на зид љубави, вожњу гондолом (ако имате неке паре које вам нису потребне), Mc Donald’s у Верони, гдје је хамбургер пола евра. Вјерујте ми, иако можда не волите такву врсту хране, много ће вам пријати после дуге и напорне вожње.

Цијена хамбургера - пола евра, израз лица продавачице када напокон, после изречене наруџбине на неколико језика, схвати да хоћете двадесет хамбургера - непроцјењиво.

Да напоменем да је Венеција страшно једноставан град, а опет страшно запетљан. Проблем је што су све улице исте, те лако можете изгубити оријентацију.
Ако вам се то деси, само питајте било ког пролазника у ком правцу је море и хватајте се те руте и не могу отићи без вас.

У граду Грас у Француској, у фабрици парфема, можете да купите много добре парфеме по доста нижим цијенама у односу на наше парфимерије. Једини проблем је био што смо ми дотичну парфимерију обилазили при повратку, тако да смо једва скупили за по неки егзотични сапун, чисто да замажемо очи многобројној родбини.

Монако и Монте Карло нећу описивати, вјерујте ми, то је немогуће описати.
Само, ако Алберт пита за неку двојицу који се зову Угљеша и Илија, а испричали су му потресну причу пред камерама (цео Монако је под видео надзором, те немојте случајно ни папир на улицу да баците) и он сада хоће да усвоји ту двојицу, молим вас дајте му моју имејл адресу, или ми само пак јавите неким смс-ом.

Нисам пуно описивао моју екскурзију, јер немогуће ју је описати ријечима. То треба доживјети. Ми смо били прва генерација из наше околине која је ишла на једно такво путовање ван граница бивше СФРЈ, тако да смо били ускраћени за било какав савјет, сугестију. Ишли смо у непознато и нико од нас се није покајао.

Као што би наш народ рекао „козом орите“, али скупите паре за ексурзију, јер је то нешто што се читав живот памти и препричава.

Ако вас нешто циљано занима, а ја сам заборавио да напишем, оставите коментар, а ја ћу вам одговорити.

Будите ми добро и читајте моје текстове и даље.