Крај. Мој Боже... Нема више. Никад више. Једноставно је... крај.
Не могу да верујем. А до јуче сам се нервирала око школе, професора, оцена... Заборавила сам на ту тужну реч. Заборавила сам шта је значило оно матурско пијанчење у дворишту. Смејала сам се томе. Ни помислила нисам да оно значи исто што и та једноставна, проста, крајње сажета реч. Крај.

У животу корачамо степеницама које се увек успињу ка врху. Можда нам се не чини да иду навише. Некад смо сигурни да смо пали. Да смо се сурвали. И што смо даље догурали, пад више боли. А заправо, само смо запели за степеницу, опирући се. Време нас немилосрдно вуче на горе. Не пита нас да ли можда желимо да застанемо. Да ли смо се уморили. Да ли нам се можда баш тај степеник свиђа.

Не оставља нам паузу. Само иде даље, и баш га је брига. Не обазире се. Можемо да му се придружимо. Победити га не можемо...

Опростићете ми што ову причу нећу посветити самом факултету. Нећу вам причати о учењу, о припремама, о треми. Па свима нам је то врло добро познато, зар не? Нема потребе да стајем ни вама ни себи на муку. Сада, желим да се опростим. Само толико.


Велики корак за мене, а мали за човечанство...

Звала се Марија. Увек је носила своју плаву униформу учитељице, и имала је кратку смеђу косу. И увек нас је терала да спавамо поподне. Не знам зашто, никад то нисам волела.
Бранка је била другачија.

Сећам се да је носила своју дугу браон сукњу, а униформу је ретко када облачила. Увек је имала ципеле са потпетицама које би клепетале по поду вртића и тако нас упозоравале да прекинемо своју веселу тучу јастуцима, дограбимо први до нас, и направимо се да спавамо. Вештина која ми и данас толико користи. Били смо убеђени тада да она ништа није сумњала. А сада верујем да је она, заправо, одувек знала шта ми радимо у тим сатима када би нас оставила „да спавамо“…

Отишла сам. Годинама касније, чула сам да се преселила. У Америку. Ни Мају више нисам виђала…


Неки нови клинци

Седела сам у другом реду сале у Божидарцу. Око мене било је још мноштво деце са својим бакама, декама, родитељима, браћом или сестрама. Бака ме је држала за руку, охрабрујуће ми се смешећи.
„Снежана Аздељковић, учитељица I4“, најавили су, а испред нас изашла је весела девојка кратке плаве косе, у морнарскоплавом комбинезону. Истог трена сам је заволела.

Други дан школе, у разред је дошла Кристи, мала Мађарица.
Живела је у Мађарској амбасади, а напустила нас је након три године. У петом је дошао Ђорђе. Отишао је након само годину дана... Рекла ми је Кристина, моја кумица, да га је срела недавно. Питам се како му је....

Ми смо одрастали, а у школу сваке године долазила су нова лица. Неки нови клинци.
Завидели смо старијима, на њиховој слободи, млађима на њиховој безбрижности.
Нисмо схватали да ћемо за старије ми увек бити они безбрижни, а за млађе они повлашћени, старији, онај узор и величина. Нисмо схватали да је наш једини посао тада да се играмо, смејемо, и повремено учимо. Дурили смо се на глупости. Нервирали око још већих глупости. Па и само смо правили глупости... Волела бих да сам тада знала оно што данас знам…

Непознате улице – а прави пут

6. разред и сунчано поподне.
Брат ме је звао да свратим до његове гимназије да му донесем нешто у школу.
Шта сам ја тад била – изгубљено пиле које није умело да се снађе даље од свог краја – своје основне и свога паркића…

Ишла сам, ипак, како ми је објаснио, и ускоро наишла на једно двориште на углу, иза кога се назирала школа. Мој брат се појавио изашавши кроз ограду, преузео ствари, цмокио ме и нестао. Био је весео. Смејао се. Уживао. Гледала сам још мало ту чудну, још тако далеку и непознату установу, и знала – желим да више не буде ни страна ни далека. Желим да је назовем својом.
*******
„А сад Адио, и ко зна где, и ко зна кад...“ Певали смо ову песму на матури.
И ја сам плакала.
Никада ми нисмо били претерано сложно одељење. Али, ваљда нас је тај осми разред мало освестио и показао нам да смо, ипак, осам година провели заједно. Заједно се смејући, плачући, свађајући. Дошао је тај мај, први мај који сам проклињала у животу… Сваки растанак је тежак. Ма колико се волели или не, осам година није мало. А знали смо да су то последњи дани да смо сви на окупу... Тад – и никад више...

Урадили смо пријемни. И требало је попунити листу жеља. Знала сам да ћу отићи у школу у коју желим. Само нисам знала да ћу омашити смер… Па, макар сам тада веровала у то. Само једна реченица једне од мојих садашњих најбољих другарица, а тада још сасвим непознате девојке – променила ми је живот. Одлучила сам да останем ту где сам. И верујем да нисам погрешила...

Дошла сам пред школу. Био је то почетак јула и дан уписивања у гимназију.
Прошла сам ограду која је окруживала двориште, и стигла пред главни улаз.
Неколико степеника, и потом гвоздена ниска капија. А након ње, широм отворена двокрилна дрвена врата, главни улаз школе. Лево од улаза, у гвожђу извајана слова „Трећа београдска гимназија“.

Ушла сам. Попела се уз степенице и пронашла списак са својим именом. Предала сам документа, срећна што сам управо закорачила у један сан. Сан који сам испунила. Изашла сам; окренула се; и са осмехом помислила „моја школа“.


Довиђења, довиђења...

Опет проклети мај. Опет га проклињем, као оног дана...
Опет ми време узима оно што не желим да му дам. Што желим да сачувам само за себе. Али, као да је њега брига? Не мисли оно на мене, ја сам само ништавна честица постојања у његовој бесконачности.

Данас сам имала последњи час са једним од најдражих ми професора. Најдражих – јер је човек апсолутни цар и лик. Не знам особу а да мисли другачије. Заиста ми је обележио ове 4 године... Данас сам посматрала друштво како се напија у дворишту школе. Данас сам смишљала са одељењем поклон за разредног.
А исто тако, тог данас, схватила сам да је свему крај... Да ништа више неће бити исто.

Нема школске клупе, нема часова од 45 минута, нема тестова. Нема ове установе, нема распуста, нема овог друштва... И ово ме ужасно растужује. Али ваљда је неко паметнији од мене смислио да то тако треба...

Испунила сам сан. И било је дивно. Лепо док је трајало. Сада је крај. Свему ономе што сам до сада знала. Али нећу да будем тужна. Чека ме нешто лепо, ту, одмах иза угла. Нови људи. Ново окружење. Нови пут. Промене су добре. Боље сутра је ту, али ми га морамо направити таквим. Не можемо седети скрштених руку и чекати чудо. Не можемо дозволити другоме да одлучи за нас, а после се жалити. Наш живот је у нашим рукама. Направимо од њега нешто вредно помена. Данас је сутра о коме смо бринули јуче...