Толико тога испричано је о осмеху и његовој вредности. А колико заправо вреди загрљај?
Његову вредност први је уочио и свету обзнанио 2004. године Хуан Ман, који је покренуо акцију „Бесплатни загрљај“.

Историја Free Hug кампање

Хуан Ман живео је у Лондону када је примио телефонски позив којим је обавештен да хитно мора да се врати у свој родни град Сиднеј.

До тренутка када је авион слетео, Хуану није остало ништа до путне торбе са стварима и гомиле проблема. Није било никога да га дочека, није постојало место које би могао назвати својим домом. Био је странац у рођеном граду. 

Стајао је тако на терминалу и посматрао људе око себе. Људи су се смејали, грлили, били срећни што виде једни друге, а њега није имао ко да дочека. Све што је у том тренутку желео, био је неко ко би му се обрадовао, насмејао, неко ко би га загрлио. 

Дограбио је картон и маркер, и написао први Free hug плакат. Првих 15-ак минута, људи су га само са чуђењем посматрали. А онда му је пришла једна жена и потапшала га по рамену. Рекла му је да јој је тог јутра умро пас.

Како је то јутро такође представљало прву годишњицу од смрти њене ћерке јединице која је погинула у саобраћајној несрећи, више него ишта јој је био потребан један загрљај који би на неки начин ублажио неизмеран осећај усамљености. Хуан ју је загрлио, а када су се одвојили, видео је да се она смеши.
Управо то и јесте поента ове кампање - да наведе људе да се смеју.

Међутим, власти нису добро прихватиле ову кампању, и забраниле су је након извесног времена ради јавне безбедности.

Јавност је имала другачији однос према њој. Написана је петиција и, захваљујући њој, акција је поново покренута, овог пута широм света.
2006. године Манови пријатељи из групе Sickpuppies направили су видео о Free hug кампањи у који су укомпоновали своју песму - All the same, а спот је постављен на youtube и донео је велику популарност овој акцији. 

У Србији је ова акција први пут одржана у Новом Саду, а делегација free hugger-а потом је наставила да посећује и друге градове Војводине, да би једном приликом дошла и у Београд. Београђани су били зачуђени и сумњичави када би им неко пришао и затражио да их загрли. Неки су чак тражили подробна објашњења зашто све то, а затекла су се и питања „Колико то кошта?“ Да ли данас баш све гледамо кроз призму материјализма? 

Free hug тим сакупља се углавном суботом, око 1 сат, и проводи тај дан, по киши или сунцу, грлећи људе на главном тргу града. Како бисте постали члан овог тима, потребно је само да приђете некоме из групе, и кажете „Желим да и ја грлим људе“. Они ће бити више него срећни да вас прихвате и доделиће вам један плакат по вашем избору са натписом „Бесплатни загрљај“.

Стални чланови ове акције одушевљени су њоме. Они кажу да је неописиво када можете да заобиђете све границе познатог и формалног и загрлите тоталног странца. Сазнање да сте некоме улепшали дан једноставно вас тера да и сами буде срећни и смејете се. 

„Е… што није тако сваки дан. Барем ћемо се више смејати“, речи су једне девојке након што је сазнала за ову акцију. Хуан Ман је и сам рекао да је ова акција начин да се неко обрадује и осмехне. „На сваку особу која добије загрљај“, каже Ман, „следи бар још пет које прођу поред са осмесима при погледу на тај призор. Видети особу која се до малочас мрштила, како се сада смеје - непроцењиво је”. 

Научници кажу да је човеку потребно 12 загрљаја и да се 15 пута насмеје у току једног дана како би остао здрав.
Дакле, шта чекате?